Sacha Markovic
LA PRESSE FRANÇAISE ET LE CONGRÈS DE BERLIN
Уочи Берлинског конгреса Француска је била оптерећена поразом који јој је нанела Бизмаркова Немачка. Деликатну игру међународних односа, која је почивала на тајним преговорима, компликовала је појава јефтине штампе и утицај јавног мњења. Рат између Русије и Османског царства, који је започео у априлу 1877. године, а завршио се Сан Стефанском споразумом 5. марта 1878. године, а потом Берлинском конгресом, изазвао је антисловенску кампању у француској штампи. Под окриљем међународне кризе француска штампа гледа на Русију, а и шире на све хришћане и Словене на Балкану, као на главну претњу миру и европској безбедности. На страницама штампе „васкрсавају“ стереотипи о Балкану, ескалирају антисловенске тезе и долази до колективне медијске хистерије. Штампа критикује „русификацију“ Балкана, „словенско чишћење балканског подручја“, „српску и црногорску агресију“ против турске власти и становништва, наглашавају се „православнa ревност“, „свесловенска дволичност“ у међународним преговорима и „страшно опасне амбиције Русије“. У раду се разматра страх од експанзије Русије и зашто је француска штампа постала заштитница Османског царства и писала о „православном словенском насиљу“ над Турцима и „муслиманском присуству“ на Балкану. Потписнице Париског уговора 1856. године оптужене су за напуштање Турске и штампа истиче потребу за „подизање гласа у име правде“, при чему не примећује одлучујућу улогу Француске у заштитити права нација и мањина, укључујући и Јевреје на Балкану, као и у читавом Османском царству. Инсистирало се на предупређењу „балканских словенских национализма“, а запажа се и да ће од овог периода велике силе контролисати и ограничити национални покрет на Балкану. Мода new journalism очигледно није успела да олакша новинарима приступ тајној дипломатији, а у француској јавности ускраћивано је право балканским народима да постану праве нације у име мира, европске равнотеже и виших француских интереса. Јавно мњење остало је несвесно моралног и спољнополитичког препорода Француске, који ће јој ипак дати основу за политичко-културну превласт на Балкану, која ће свој зенит достићи после Првог светског рата.
De la détente à l’entente (1966-1969), des relations franco-yougoslaves restaurées ?
L’espoir de tout rapprochement significatif avec Moscou s’étant progressivement éteint et les démocraties populaires n’ayant pas vraiment donné suite aux appels du pied de Paris, la diplomatie française a jeté son dévolu sur Belgrade. Ce mariage de raison, alors que son cœur l’entraînait beaucoup plus vers Varsovie, Bucarest ou Prague, offre au Général le cadre confortable d’une concordance de vue objective entre la France et la Yougoslavie sur de nombreux dossiers internationaux majeurs. La relation franco-yougoslave devient ainsi le grand bénéficiaire, un peu fortuitement, des déconvenues françaises à l’Est, et notamment de l’invasion de la Tchécoslovaquie, de la sensibilité très peu gaullienne de Gomulka et des aspirations très solitaires de Ceaucescu. Josip Broz Tito retrouve ainsi grâce aux yeux du héros de la Résistance française, parce que la Fédération yougoslave est le seul pays socialiste avec lequel la France peut finalement réaliser son rêve de détente-entente-coopération. La diplomatie yougoslave voit Belgrade se muer en partenaire privilégié contre toute attente mais en dernière instance l’ambition ultime de Charles de Gaulle demeure la réconciliation de toutes les nations européennes, de l’Atlantique à l’Oural.
