Петар Анђелковић
ДРАГОЉУБ ЈОВАНОВИЋ - ДРУШТВЕНО АНГАЖОВАНИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ У ТЕШКИМ ВРЕМЕНИМА
У меандрима српске историје, често су се дешавали дисконтинуитети, који су идеолошки били усмеравани, са несхватљивих заблуда и странпутица и који су неретко били трагични. У тим „ветровима историје”, многи значајни интелектуалци који су указивали на те заблуде и могуће недаће, трпели су велике последице (личне и научне), потискивани су из колективног сећања, заборављени а неки су проглашавани и државним непријатељима, као што је то био случај са Драгољубом Јовановићем. За адекватан одговор на изазове које историјско време, ставља пред народ, најодговорнија је елита сваког народа, чији је задатак-позив да зна и да види најбоље. Другачије речено, један народ спреман је за изазове времена у оној мери у којој је спремна његова елита, па је стога неопходно трагање за одговором на питање шта је мера правог друштвеног ангажовања интелектулаца. Када је пронађемо, онда имамо образац, лик који треба следити. Да ли Драгољуб Јовановић може бити мера правог друштвено ангажованог интелектуалца? Овај оглед настоји да дâ одговор на то питање.
ВЕРСКО ОБРАЗОВАЊЕ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
Лажни интернационализам, у форми „вестернизације”, космополитско зулумћарство, насрће посредно и непосредно на духовни и телесни интегритет малих народа. Комерцијализацијом система и процеса образовања при чему новац постаје главни циљ, терминална вредност, а квалитет знања се потискује у други план, све више деградира се и сама сврха образовања и васпитања у смислу развоја што потпуније човекове личности. Масовна производња једнодимензионалних, обездуховљених стручњака, послушних поданика и покорних најамних радника, која се посебно, као обавезни задатак намеће земљама у транзицији, само још више та друштва гура на периферију историје и уводи у нови облик колонијализма. Да не би потонули у нечовечност, анималност, бездушност историје, да нас не би усисао октопод лажног космополитизма, српском роду, за опстанак и излаз из ових трагичних историјских околности, за излаз са пута бесперспективности, као услов свих услова намеће се потреба очувања свог националног идентитета у чему ће образовни систем, а у oквиру њега истинско верско образовање, имати кључну улогу.
