Оливера Марковић-Савић
НАДОКНАДА ЗА ЈАВНУ СЛУЖБУ ЗА ВРЕМЕ РАТА И ДИСКРИМИНАЦИЈА КАО ФАКТОРИ МАРГИНАЛИЗАЦИЈЕ РАТНИХ ВЕТЕРАНА
Учешће у рату представља интензивно психофизичко трошење. Последице могу бити у распону од ратне трауматизације до губитка физичке способности. Ратни ветерани по повратку из рата имају проблем са адаптацијом на цивилни живот што представља висок ризик од маргинализације. Државе ублажавају последице овог процеса разним мерама збрињавања популације. Досадашња истраживања, иако не велика, показују недостатак збрињавања ове популације и њихово незадовољство односном државе и друштва према њима. У тексту ће се одговорити на питање да ли се ратни ветерани у Србији могу сматрати маргинализованом групом и који су узроци тога. Закључак је да ратни ветерани јесу маргинализовани зато што нису добили адекватну надокнаду за јавну службу у најопаснијем тренутку, али и зато што је направљена дискриминација унутар саме ветеранске популације.
РАТНИ ВЕТЕРАНИ: ПЕРЦЕПЦИЈА ИНСТИТУЦИОНАЛНЕ ПОДРШКЕ
Рад се бави односом државних институција према ратним ветеранима у Србији посматрано из перспективе ветерана. На трагу Малешевићеве[1] теорије рата, као организованог насиља и идеолошке легитимације, показано је како ови друштвени механизми делују у миру, из угла ратних ветерана. У истраживању је суделовало 30 ратних ветерана који су учествовали у ратовима на територији биживше Југославије. Испитани су методом полуструктурисаног интервјуа. Циљ истраживања био је да се утврде мишљења, ставови и искуства ратних ветерана о властитом положају у друштву кроз најважније аспекте интеракције са државним институцијама. Резултати истраживања показују да у самоперцепцији испитаника преовладава незадовољство због: а) (не)признавања различитости коју учествовање у рату доноси, односно специфичности тегоба које подразумева процес преласка из ратног у мирнодопски начин живота, б) стереотипног и етикетирајућег става државних службеника, в) фрагментације ветеранске популације у виду дискриминаторних пракси правосуђа. Добијени налази сугеришу да створени институционални предуслови за укљученост у социјални живот нису довољни да припадници проучаване групе могу да се изборе с манифестним проблемима, али још више са латентним препрекама у свом покушају да „наставе живот“ у мирнодопским условима, који су некада прекинули како би, као војни обвезници учествовали у ратним дејствима. У раду су сагледани пре свега нематеријални аспекти социјалне искључености који потичу од преласка са ратних услова живота на мирнодопски начин живота.
