Мср Никола Лазић

Високо образовање има кључну улогу у развоју једне земље и друштва. Сарадња између различитих универзитета и образовних институција на међународном нивоу важна је за обогаћивање образовног искуства студената, размени знања и иновација, и промоцији културне разноликости. У овом научном раду се сагледавају домети утицаја Француске Републике и њеног образовног модела на развој високог образовања у Федерацији Босне и Херцеговини. Специфичност Босне и Херцеговине се огледа у мултикултуралности која доминира, али и чињеници да се та држава последњих неколико деценијa конституише. Како би се на што успешнији начини заступали интереси и потребе различитих група, Босна и Херцеговина је применила постојеће примере добре праксе из Француске у различитим друштвенима сферама, између осталих и у области образовања. Француски систем образовања представља један од најуспешнијих светских образовних система у високом образовању. Уз то, Француска држава је кроз различите подстицаје као што су донације или стипендије најбољим студентима утицала да се развију и институционализују универзитети широм света. Основна хипотеза на којој је базиран овај рад јесте да међууниверзитетска сарадња Француске и Босне и Херцеговине доприноси унапређењу квалитета високог образовања, посебно у погледу академске изврсности и истраживачких капацитета Босне и Херцеговине. Метод на основу које се тестира хипотеза је метод технике трансфера технологије и знања и, а као додатни метод користиће се и компаративни метод.

У раду се разматра процес изградње националног идентитета и улога државе у том процесу. У многим друштвима, државе су монополисале читав процес, али је успешност са којом су тај процес спроводиле упитан. На студији случаја Мексика, истраживање се бави управо могућношћу изградње стабилног и одрживог националног идентитета од стране државе. Одговор на истраживачко питање аутори налазе у анализи улоге мексичке државе и владајућих режима у изградњи различитих наратива и упоредној анализи структурних, историјски условљених фактора. Закључак је да држава производњом и наметањем вештачких дискурса и идеја не може да компензује аутентичност и стабилност националног идентитета који се путем појава дугог трајања самостално развија.

Концепт великих стратегија присутан је у студијама спољне политике већ неколико деценија, мада у теоријској литератури не постоји консензус о његовом садржају и дометима. Овај рад нуди критички осврт на различите интерпретације поменутог концепта и поредећи схватања релевантних аутора, настоји указати на кључне карактеристике које би ваљана дефиниција великих стратегија требало да обухвати. Аутори овог рада потом сугеришу да велике стратегије обухватају визију идеалног стања политичке заједнице у којој су креиране, визију идеалног стања окружења те политичке заједнице, као и све ресурсе и акције које се могу применити да би се оствариле зацртане визије. Такође, рад испитује потребу за постојањем овог концепта и његову утемељеност, укључујући и дискусију о критикама које тврде да је концепт великих стратегија сувише флуидан и да је његова садржина већ покривена постојећим појмовима. Аутори закључују да концепт великих стратегија обогаћује студије спољне политике и да поседује своју специфичну различитост и аналитичку вредност и за то износе неколико основних аргумената. Прво, велике стратегије су корисне приликом историјског изучавања развоја појединих нација. Друго, концепт се показао као употребљив у веома плодним студијама насталим у домену геополитичке школе мишљења. Треће, формални спољнополитички и безбедносни документи држава широм света често могу имплицирати постојање великих стратегија тих држава. Четврто, сама свест о постајању концепта трајно је изменила начин размишљања доносилаца одлука, који сада теже водити спољну политику у складу са замишљеном великом стратегијом своје земље.

Дуално образовање је облик средњег стручног образовања, а дуалност подразумева то да се образовање и обука реализују на два места, у школи и код послодавца, односно тренинг центру који одговара одређеном радном месту. Дуални модел образовања у Републици Србији није преписан закон из неке земље са примером добре праксе, већ је донет у складу са образовним системом наше земље, социјалним, институционалним, економским и привредним оквирима. Овај модел образовања у Републици Србији је за сада добровољни модел и сваки ученик се у сваком тренутку може вратити класичном моделу учења. Закон је донет 2017. године а потпуна примена је отпочела 2019. године. Спровођење дуалног образовања захтева веће ресурсе од оних који су нам тренутно на располагању, недостаје особље, стручност и финансирање у процесу спровођења дуалног модела образовања. Потребно је више информисати све актере и заинтересоване стране и укључити их у сам процес. Око 2600 ученика је уписало први разред по дуалном моделу, а према интерним подацима Министарства просвете науке и технолошког развоја у систему дуалног образовања има око 7000 ученика и креираних 37 дуалних образовних образовних профила, 104 школе и 460 компанија које ће реализовати учење кроз рад, а укључено је око 900 компанија.

Нови покрети усмеравају своје поступке према цивилним властима и политичарима који имају моћ да реализују циљеве покрета, али често постоји сукоб између покрета и власти, односно између покрета и утврђеног друштва које власти представљају. Ти покрети верују да су естаблишмент политике пропале и да више не могу да представљају задовољавајућа решења за тешке политичке проблеме. Три најважнија приступа друштвених теорија препознају следеће концепте: концепт мобилизације ресурса и концепт структура политичких опортунитета и концепт фреминга (framing), односно оквира. Релативни успех побуне против естаблишмента зависи, у крајњој линији, од способности политичких актера да убеде потенцијалне присталице да они заиста стоје насупрот елита моћи, да нису део структуре елите моћи, да нису инсајдери. Успех покрета зависи од широког прихватања поруке, а прихватање поруке ће зависити од тога колико се она уклапа у перцепцију стварности или колико се добро перцепцијом може изманипулисати. Међутим у Србији се само на почетку чинило да ће ови нови покрети бити весници нових политичких трендова и новог светла у постојећи систем. Они су заправо профитирали само од слабљења одређених опозиционих партија или синдиката, али кратког даха. Нису успели и нису могли да устроје сталну организацију и структуру, јединствено чланство и програм.

In this paper we will present the results and analysis of the first exit poll that has been done in Serbia, or more precisely, in Belgrade municipality of Voždovac. During election day of the 2020 Serbian parliamentary election, we collected data from 2969 respondents in 40 voting spots. We applied number of statistical and data collection procedures in order to improve precision of predication. The collected data provided the evidence of a very accurate prediction. Beside the prediction of election results, we collected demographic data, as well as data of the timing of the making the decision to vote. Therefore, for the explorative purposes we present that data in the paper. We found significant differences among demographic categories regarding party/electoral list preferences. Additionally, we identify different patterns between SNS and Šapić voters, i.e. we found that SNS voters mostly decided to vote for this list a long time ago, while Šapić voters mostly decided to vote for this electoral list a few days before the elections. In conclusion, we discuss the possible reasons of such pattern.

Да би један парламент могао да буде сматран демократским, основна функција коју треба да задовољава јесте да адекватно врши репрезентативну функцију, односно да адекватно представља грађане једне земље. Такође, треба да испуни још један критеријум – да одражава друштвену разноликост становништва у погледу пола, језика, религије, етничке припадности или неких других политички важних одлика. Требало би да постоје механизми који би додатним правима дали могућност представницима мањинских група у парламенту како би рад на равноправној бази и репрезентативна функција коју обављају. Афирмативном акцијом, односно изменом закона и успостављањем природног прага за националне мањине, омогућено им је да по први пут уђу у Народну скупштину Републике Србије на самосталним листама. Оно што је било приметно у свим сазивима парламента од 2000. године је то да ниједна ромска мањинска листа није остварила никакав значајан резултат, иако је ромска национална мањина друга по бројности у Србији, одмах после мађарске. Један од закључака је био да на то има утицај територијална дисперзивност, мада њој можемо додати и низак ниво образовања ромске популације. Остале мањине имале су релативно добру представљеност у парламенту. Националне мањине су укључене у готово све одборе и релативно добро представљене.