Невена Станковић

Промењене тенденције европске интеграције у периоду након Хладног рата, одразиле су се политику проширења Европске уније (ЕУ), сходно измењеној клими у којој се она одвијала. Измењен карактер политике проширења, изложене дејству великог броја здружених фактора, нарочито су осетиле државе Западног Балкана што је у крајњем резултирало и новим преговарачким приступом ЕУ за државе овог регина. Иако је аспекта европских интеграција, координација политике проширења и Заједничке спољне и безбедносне политике (ЗСБП) неопходна, преплитање ове две политике постаје све очигледније. У том сислу, може се приметити постепено стављање политике проширења у службу ЗСБП, чиме она добија доминантно геополитички каракер. Ово се најбоље очитује на примеру европских интеграција Републике Србије, која са ЕУ, међу државама Западног Балкана има најсложенији однос. Како је приступање Републике Србије Европској унији њен стратешки приоритет и текући процес, Србија је у обавези да се у склопу уклађивања својих политика са aquis communitare, усклади и сa спољном политиком ЕУ. У усклађивању спољне политике Србије и ЗСБП, посебан значај је дат преговарачком поглављу 35, у оквиру кога направљена је директна веза између напретка Србије у процесу европских интеграција и тзв. свеобухватне нормализације односа између Београда и власти у Приштини. У раду се испитује да ли је у светлу тренутних околности и измењеног контекста политике проширења, Србија у стању да оствари статешки приоритет своје спољне политике, чланство у ЕУ. Основна хипотеза од које се у раду полази је да што су услови европске политике проширења строжији, мањи је маневарски простор Србије за спровођење својих спољнополитичких приоритета. Последично, са напретком Србије у ипуњавању услова из преговарачког поглавља 35, спољнополитичка орјентација Србије могла би доћи у сукоб са уставним поретком и националним интересима, посебно у делу који се односи на очување територијалног интегритета.

Све већи број развијених земаља последњих година инкорпорира концепт људске безбедности у своје националне безбедносне политике. Оваква тенденција, у извесној мери, присутна је и у Републици Србији још од усвајања Стратегије националне безбедности 2009. године. Новом Стратегијом националне безбедности Републике Србије из 2019. године, међутим, уносе се одређене измене на овом плану. Имајући у виду место и улогу Стратегије националне безбедности у полистратегијском систему Републике Србије, односно чињеницу да је реч о хијерархијски највишем стратегијском документу Републике Србије, у раду се настоји анализирати обим имплементације људске безбедности у политику националне безбедности Републике Србије, идентификовати присутни индикатори концепта људске безбедности, али и препознати они који неоправдано из ње изостају. Полазећи од квалитета живота појединаца, као централне тачке концепта људске безбедности, компаративном анализом Стратегије националне безбедности из 2009. године и Стратегије националне безбедности из 2019. године настоји се указати на присутну регресију у погледу уважавања значаја безбедности и сигурности појединца, упоредо са све наглашенијим потенцирањем државе као главног референтног објекта безбедности. Такође, анализом садржаја Стратегије националне безбедности из 2019. године тежи се уочавању „пропуста“ начињених како у фази анализе безбедносног окружења, идентификације кључних изазова, ризика и претњи безбедности Републике Србије, тако и формулисања националних интереса и конкретних циљева за њихову реализацију, а који резултирају, у појединим аспектима, маргинализованим уважавањем људске безбедности у укупној националној безбедности. У закључку рада, осим уочених недостатака и мањкавости, указује се на занемарена питања од значаја за личну безбедност грађана, али и на две појаве чије игнорисање потенцијално може имати озбиљне негативне импликације на друштво у целини – сиромаштво и корупцију. Коначно, апелује се на неопходно усклађивање или, прецизније, допуњавање државног приступа безбедности концептом људске безбедности.

Европска унија је систем спољних политика али и глобални чинилац међународних односа, који у последњих тридесет година развија сопствену спољну политику. Ова политика ЕУ, најартикулисанији вид добија у виду Заједничке спољне и безбедносне политике, па данас имамо међусобни однос структура ЕУ и ЗСБП, као важан чинилац функционисања институционалног система ЕУ. Велики број учесника на унутрашњем и спољашњем плану, како у стварању тако и у спровођењу ЗСБП, отежава да се њене главне институционалне и политичке карактеристике најбоље разумеју уз помоћ традиционалних теорија међународне политике. Након осврта на кључне поставке традиционалних теоријских праваца у изучавању спољне политике ЕУ, у раду ће бити представљен теоријски концепт структурне спољне политике. Овакав избор теоријског гледишта полази од тезе да глобализација као политички контекст, нуди нову перспективу спољне политике, која има важне импликације за њено разумевање и проучавање. Према дефиницији, структурна спољна политика тежи да утиче или обликује политичке, правне, друштвено-економске, безбедносне и психолошке структуре. Ове структуре одликује не само државе и међународне односе, већ и друштва, положај појединца, однос између државе и друштва и међународног система у целини. У раду ће, на примеру Европске уније, бити показано како се концептуални оквир структурне спољне политике примењује за анализу политичке стварности.