Небојша Стефановић
ЉУДСКИ РЕСУРСИ ИЗМЕЂУ ЕКОНОМИЈЕ, ПРАВА И ПОЛИТИКЕ
Развој људских ресурса представља једно од битних подручја истраживања економских наука. Управо се област људских ресурса може дефинисати као онај мост између основних и примењених наука, које су доживеле свој процват у другој половини двадесетог и на почетку двадесет првог века. Потврду оправданости таквог приступа даје, пре свега чињеница да данас најбоље резултате највише на плану економског и технолошког напретка и на томе заснованог квалитета живота постигле оне земље које су највише улагале у развој људских ресурса. А улагање у људске ресурсе не подразумева само новац, већ је то у првом реду опште прихваћени друштвени став о људским ресурсима као највећој вредности. Међутим, економија је у проучавању људских ресурса дуго времена била ограничена у оквирима организације рада њеног унапређивања, унапређивања индивидуалне и групне продуктивности рада, услова рада у микро средини, механизама награђивања, односно обрачуна зарада и тсл. Другим речима, микро економија је доминирала над макро економијом. Наравно, неспоран је значај ових питања и потреба трајног бављења њима. Међутим, економске науке у целини направиле су одлучујући искорак, када су на плану људских ресурса развиле интердисциплинарни приступ, који у свом епицентру има људску личност, као покретача и ствараоца свих друштвених процеса. То је био „Кантов коперникански обрт“ који је отворио пут ка новим теоријским концептима и стратегијама развоја људских ресурса.
