Небојша Раичевић

Циљ овог рада ограничен је на разматрање одговорности држава уговорница за материјалну штету проузроковану кршењем Европске конвенције о људским правима као један од облика новчаног правичног задовољења оштећеној страни. За постојање одговорности држава за ову врсту штете неопходно је да кумулативно буде испуњено неколико услова. Ти услови нису ближе регулисани Конвенцијом, већ их је самостално, ослањајући се на национална одштетна права држава уговорница, формулисао Суд у низу случајева. Из досадашње судске праксе произилази да они подразумевају: противправни акт државе којим се крши Конвенција или протоколи уз њу; проузроковање материјалне штете; и постојање узрочно-последичне везе између таквог понашања и проузроковане штете. Разматрање поменутих услова за одговорност држава уговорница Конвенције главни је предмет пажње аутора овог рада.

Европска конвенција о људским правима у чл. 41 овлашћује Суд да у случају њене повреде подносиоцу представке пружи правично задовољење чији је циљ да га стави у исти правни положај у коме би био да му права нису прекршена. Он то, најпре, може учинити путем декларативне изјаве да постоји повреда гарантованих права из Конвенције. Други облик правичног задовољења је надокнада материјалне штете, која се досуђује ради покрића стварне штете и измакле добити подносиоца представке. Оштећеној страни може бити додељена и накнада нематеријалне штете уколико је кршењем Конвенције повређен њен телесни или психички интегритет. Суд је, поред обештећења, досуђивао апликанту надокнаду трошкова поступка које је имао пред домаћим органима, као и трошкова насталих у поступку пред самим Судом. На основу Конвенције Суд је налагао државама и предузимање различитих индивидуалних мера ради успостављања статуса quo ante.

Предмет истраживања у раду су санкције које Суд правде на основу чл. 260 УФЕУ може изрећи државама чланицама у случају неизвршења пресуда или необавештавања Комисије о мерама за имплементацију директива донетих у законодавном поступку. Аутори прво анализирају поступке предвиђене ставовима 2 и 3 наведеног члана и указују на дилеме које се јављају приликом њихове примене. Након тога, пажњу усмеравају на саме новчане санкције које Суд може наметнути уколико утврди да је држава заиста прекршила право ЕУ. Том приликом објашњавају разлику између пенала и паушалне суме, као и критеријуме за утврђивање износа тих санкција. Аутори закључују да механизам санкционисања из чл. 260 УФЕУ свакако доприноси бољој примени права ЕУ, али има и неке нејасноће које Суд правде у будућности мора отклонити.