Миша Ђурковић

Аутор се бави делом Константина Победоносцева и посебно његовом критиком вишепартијске представничке демократије. Обично се његово одбијање увођења демократије и заговарање самодржавља и царске аутократије тумачи личним интересима, реакционарношћу, заосталошћу итд. Но овде показујемо да се радило о изузетно образованом човеку који је по образовању био западњак и који је детаљно пратио развој и проблеме западног представничког система. Аутор показује да је његов рад на овом пољу део укупне европске интелектулане дебате о измени система демократије у доба масовних партија. Следећи рад Полунова који је показао западне утицаје на мисао Победоносцева, његов рад и аргументацију стављамо у контекст западног канона критике вишепартизма где спадају Острогорски, Белок и Михелс, чији су радови изашли годинама након Московског зборника.

У овом раду аутор полази од чињенице да у време обележавања века од Марша на Рим и доласка фашизма на власт, стање изучавања ове тематике код нас веома назадовољавајуће. Не само да не постоје преводи важних студија такозваног новог канона о теорији и историји фашизма, већ не постоје ни радови или докторске тезе које би пренеле ту врсту продукције и увида у наш академски и јавни простор. Отуд аутор даје између осталог и преглед ретких нових домаћих подухвата тога типа, али пре свега своју нарацију гради око двокњижног пројекта америчког теоретичара Пола Готфрида. Његова њига о фашизму је објављена 2016, а она о антифашизму као њен наставак 2021. године. Осим кратке информације о овом занимљивом представнику такозване струје палеоконзервативизма, даје се преглед теза и доприноса ове две књиге, као и критички осврт на одређене недостатке. Кроз то излагање нуди се и једна врста пописа најважнијих тема и тачака у савременом изучавању фашизма, али се указује и на неизбежну полемичност и тежњу ка инструментализацији употребе овог термина у јавном дискурсу.

Савремена когнитивна и експериментална наука све више ради на истраживању значења и значаја заборава. Заборављање је једна од најважнијих менталних функција на индивидуалном нивоу, али и на социјалном и националном, јер омогућава лечење, прочишћавање мисли од тешких сећања, спречава опседнутост проблемима и елиминише могућност психосоматских болести. Чувена британска ТВ серија Црно огледало, која је постала симбол изазова које модерна и футуристичка технологија доноси човеку, у низу епизода бави се проблемима који настају услед опседнутости гаџет културе укидањем заборава технолошким унапређењем. Неколико епизода засновано је на уређајима који проширују меморију и чине је непрестано доступном читавом низу других субјеката којима су доступни подаци из историје људи. У дијалогу са Брукеровим идејама, аутор преиспитује проблеме који се појављују у овом друштву будућности у коме нема заборава и тражи могућа решења.

У овом чланку аутор истражује питање односа Путинове администрације према проблему меке моћи. Најпре се објашњава сам појам меке моћи, и даје кратко подсећање на совјетску историју меке моћи. Затим се анализира процес опоравка и успона Русије под Путиновом администрацијом, да би се након тога истражили узроци окретања ове структуре према истраживању и примени меке моћи, које се лоцира у 2004. Аутор даје детаљан преглед извора и инструмената руске меке моћи, и дефинише подручје на коме се ова стратегија примењује, одвајајући га од других зона утицаја за које се, у недостатку ресурса, оставља ранији метод краткорочног рада са елитом.

Аутор истражује судбину елите у Србији након сме­не власти 2000 године. Полазећи од две основне теорије, о циркулацији и репродукцији, он испитује хипотезу о репро­дукцији елите у нашој земљи. Кроз бројне примере из група политичких лидера, економских тајкуна и политичке класе показује се да je у Србији дошло до изразите репродукције у којој су припадници старе номеклатуре и њихови директни потомци задржали cвe водеће позиције у привреди и политици.

У овом чланку аутор се бави односом демократије и ауторитаризма. Повод je очигледна појава успона ауторитарних елемената у друштвима која су номинално либералне демократије, а што je уско повезано са последицама кри­зе која се овај пут не показује само као финансијска или економска, већ као криза западне цивилизације. С друге стране, ову праксу не прати адекватно теоријско истраживање пошто мејнстрим политичке филозофије и политичке теорије истрајава у оквирима неупитног поверења у либералну демократију. Аутор стога предузима историјску анализу односа ова два система проблематизујући њихову наводно аподиктичку супротстављеност. На крају се излажу и критикују схватања Томаса Погеа као водећег представника леволибералног демократског фундаментализма и интер­венционизма.

Аутор полази од констатације да је популарна култура у последњих двадесетак година постала један од најважнијих инструмената за промоцију хомосексуализма. Њена улога је двострука: с једне стране она је највише помогла да се хомосексуалне вредности и стилови живота инкорпорирају у друштвени мејнстрим, али је у исто време управо у њој најуочљивије колико је мода хомосексуализма брзо напредовала и раширила се у последњих двадесетак година. Најпре се прави преглед третмана хомосексуализма у популарној култури пре 1990. која се узима као преломна година. Уочава се да је хомосексуална тематика тек повремено улазила у уметнички и поп-културни мејнстрим а да је углавном опстајала у оквирима алтернативне уметности. Велики и брзи обрт дешава се деведесетих кад хомосексуализам од непожељне и неприхватљиве праксе прераста у моду. Аутор се фокусира на механизме којима је овај обрт остварен. Последњи део текста прати овај развој у Србији. Констатује се да су методи и резултати исти као и у западним земљама.

Руска православна црква је прва у православном све­ту почела да изграђује кодификовано социјално учење. Основни документ објављен је 2000. године као основа за будући развој конкретних питања. У овом чланку аутор анализира позиције цркве у питањима рада и економије. Анализирају се адекватни делови докумен­та из 2000. а затим и другог документа који је 2004. донет под именом Кодекс моралних правила у економији. На крају се ови ставови пореде са учењем Римокатоличке цркве и истражују се последице ставова руске цркве на укупна друштвена кретања у Русији.

У овом чланку аутор се бави историјом англо-америчке употребе радикалног исламизма. Најпре се објашњава модел овог вида инструментализације и износе се разлози зашто је у различитим околностима управо исламизам био веома корисно оруђе Енглеза и Американаца. Затим се даје историјски преглед најважнијих случајева ове сарадње. Обрађују се примери Лоренса од Арабије, Хладног рата, Авганистана, Босне и Чеченије, Арапског пролећа и на крају се говори о могућности употребе исламизма за држање западне Европе у покорности.

У овом чланку аутор настоји да истражи неке занимљиве спојеве идеологија који настају крајем двадесетог века. Предмет истраживања јесу резултати примене Троцкијеве теорије ентризма. Аутор настоји да истражи шта се крајем двадесетог века догодило са некадашњим припадницима радикалне омладине, и у којој мери су истините тврдње да су поменути актери задржали своје основно начело перманентне револуције које данас спајају са другим идеологијама делујући кроз такозване умерене или центристичке партије.

У овом чланку аутор проблему распада СФРЈ прилази иреко анализе распада система вредности и идеологије која је некада тој творевини обезбеђивала легитимитет. Метод је детаљна анали­за трећег албума Забрањеног пушења, Иоздрав из земље Сафари. Теза је да je анализом распада југословенског система вредности и тенденција које он најављује, овај албум најавио и распад саме државе. Аутор такође даје анализу неопримитивистичког покрета у оквиру ког je деловала и поменута група и иоставља овај сложени феномен у контекст тадашње политичке и економске кризе.

Полазећи од констатације да на нашем говорном подручју још увек не постоји основни академски рад који би представио фе­номен конзервативне револуције у вајмарској Немачкој, аутор настоји да изложи један такав преглед идеја, актера и дела. Разјашњава се политички, друштвени и међународни контекст у коме се ова традиција рађа и развија, а затим се посебно разматра контроверзно питање односа ових мислилаца са нацизмом. Чланак нарочиту пажњу посвећује Ернсту Јингеру као кључној фигури за обједињавање различитих струја у оквиру конзервативне револуције, и на крају представља његовог Радника као синтезу интелектуалних стремљења овог „покрета“.

Аутор се подухватио израде прегледа развоја политичке филозофије у Србији у последњих пола века. С обзиром да такав преглед не постоји, најпре се полази од одређења политичке филозофије као дисциплине и њеног раздвајања од политичке науке, политичке теорије и практичне политике. Затим се на основу тако добијених критеријума прави попис најважнијих аутора и дела који би сачињавао некакав основни канон развоја политичке филозофије у Србији. Најпре се обрађују марксистички филозофи, затим се изучава обнављање либерализма и на крају скорашњи развој дисциплине у последње две деценије. У другом делу овог чланка детаљно се изучавају три књиге које су писане као уџбеници поли­тичке филозофије.

У овом чланку аутор анализира нетипичне, односно нетрадиционалне безбедносне изазове (НБИ) за Србију и Републику Српску. Најпре се објашњава шта су нетипични безбедносни изазови. Затим се наводи уобичајена листа тих изазова и објашњава зашто она у овом конкретном случају треба да се модификује. Аутор затим детаљно излаже следеће НБИ: демографија и депопулација, продаја земље и других ресурса странцима, проблеми повезани са приватизацијом стратешких сектора, здравствени сектор, па склоп идентитетских питања као што су контрола медија, просвета и тржиште уџбеника те поремећени систем вредности. На крају се разматрају два посебна НБИ, тероризам и сајбер ратовање.

У овом чланку аутор анализира однос Турске са Европском унијом, а посебно Немачком, у периоду од избијања арапског пролећа. Најпре се подсећа на велику улогу коју су у овом процесу дестабилизације МЕНА земаља имале и Турска и европске земље. Затим се показује како је овај оркестрирани хаос, са елементима хибридног рата, произвео и различите облике тероризма. На крају се тероризам као бумеранг вратио управо изазивачима, који су од 2015. нападнути низом терористичких удара. Уз то се посебно анализирају изузетно напети односи Турске и Немачке у који су укључени и питања турске дијаспоре и преговори о турским европским интеграцијама и коначно споразум од 18. марта о решавању избегличког проблема. Турска држи Европу уцењеном избегличким питањем, тера је да одустане од свог система вредности и овим рекетирањем добија низ повластица које ће по ЕУ дугорочно такође бити штетне.