Мирољуб Јевтић

Албански сецесионизам који угрожава српску културну баштину на КиМ је по својој идеолошкој суштини исламски. Како ислам догматски захтева неравноправност немуслимана, по дефиницији се српско културно благо налази на уда­ру. Ta чињеница да иза албанског сецесионизма лежи ислам је код нас потпуно занемарена. Проблем се представља као деловање секуларног и антирелигиозног албанског национа­лизма, што је нетачно. Због свега тога не схвата се каква судбина чека српску баштину на КиМ. Нигде у исламском окружењу немуслиманске енклаве нису успеле да опстану и полако нестају. Албански проблем који је одувек био ислам­ски сада се cвe више радикализује и претвара и у антиалбан­ски, у мери у којој се албанско питање представља као секуларно. Самим тим јасно је каква судбина може да задеси српско културно благо и заједницу.

Међународни односи су после 11. септембра добили сасвим нову форму. Религија као чинилица политике је на велика врата ушла у свакодневни живот људи. Оно што се сматрало прошлошћу постало је садашњост. Најважнија чињеница у томе контексту јесте окретање светске политике ка обуздавању тероризма који се позивао на свети рат у име ислама. Секуларизована европска и америчка јавност мора да користи старе истраживачке поступке и да преиспитује своју владајућу парадигму, захваљујући увођењу верског рата у светску политику. Све то је међу наукама која се баве анализирањем политике на прво место ставило политикологију религије без које није могуће објаснити нити оно што се дешава у свету нити оно што се дешавало и дешава на просторима бивше Југославије у последњим деценијима двадесетог века.

Политикологија религије је наука која посебан акценат ставља на верске политичке партије. Партија Нови Комеито једна од утицајнијих политичких партија у Јапану је типичан пример верске политичке партије. Формирала ју је будистичка верска заједница Сока-Гакаи са циљем остваривања њених идеја у јапанској политици. Под притиском јавности због секуларног карактера друштва Нови Комеито се формално одрекла везе са верском заједницом. Али је суштински партија наставила дa се бори за идеале верске заједнице.

Религије су увек играле велику улогу у стварању менталног склопа својих следбеника. Тако је православље утицало на стварање српског менталног скло­па. Ментална структура Срба је импрегнирана православљем. Од средњег века,посебно од формирања аутокефалне српске цркве 1219. године та чињеница је поставила видљива. Припадност православљу је би­ла важнија од припадности народу. За време вишевековне османске власти и власти Аустријом над делом Срба та се чињеница посебно видела. Само они који су остали православни или су свесни свога православ ног порекла су остали Срби. Ти православни су повели борбу за обнову српске државе. И може се рећи да је модерна Србија рођена у борби која је слила православље и нацију. То се види данас када ке СПЦ и даље најутицајнија и најпоштованија национална институција.

Утицај ислама на политички живот производи једну посебно видљиву и важну појаву. Ради се о арабизацији муслимана не Арапа, са једне стране, и промене расне структуре Арапа са друге. Услед прихватања ислама који је објављен на арапском језику, муслимани не-Арапи прихватају арапски као богослужбени језик, а затим као језик комуникације. Са временом они одбацују своје локалне језике и лингвистички се арабизују. Као последица тога и веза са Арапима полако се склапањем бракова мешају са Арапима. А како су бројнији од Арапа њихова расна структура преовладава и Арапи се од белаца претварају у црнце.

У процес глобализације европске земље се укључују на раз­личите начине. Неки од њих су индивидуални, а неки колективни. Најважнији вид колективне глобализације јесте Европска унија ЕУ. У овом тренутку већина европских држава је учлањена у ЕУ. Међу њима су и неке балканске државе: Грчка, Бугарска и Румунија. Остале балканске државе такође показују озбиљну намеру да се укључе у ЕУ и постану пуноправне чланице. До укључивања Грчке у Европску унију у та је заједница била римокатоличко-протестантсака. Са уласком грчке мења се и верска суштина. Тако да једна претежно православна држава и то са православљем као државном религијом улази у састав ЕУ. То битно мења верску суштину Европске уније. Поред тога прилив радне снаге из земаља у развоју још више усложњава верску слику европског континента. Све су бројнији припадници муслиманске, хинду и будистичке вере. Новопридошли су додуше остајали мањина у традиционално римокатоличким и протестантским земљама. Али мањина која из дан у дар расте и битно мења некада искључиво хришћански карактер ЕУ Упркос томе једна дуги низ година је само Грчка била припадница другог конфесионалног усмерења за разлику од осталих земаља. Са уласком Бугарске , Румуније и Кипра битно се мења верска структура. Србија, Украјина и Грузија у такође православне . И све три показују тежњу да се унији прикључе. Ако би се то десило православни би постали скоро равноправни са римокатолицима и протестантима у процентуалном односима. А евентуално прикључење Русије би довело до доминације православних. Албанија такође тежи да се у ЕУ укључи. А она је доминантно муслиманска. Дакле муслиманска Албанија, велике муслиманска заједница у БИХ, Србији и Бугарској, и бројне муслиманске мањине у земљама утемељивачима постављају бројна питања. Једно од најважнијих је и питање културног идентитета Европе. Демохришћанске и народне партије желе да се у Уставу ЕУ нагласи да су корени Евро­пе јудео-хришћански. Леве партије то нису прихватиле. Тако да та одредница није ушла у нацрт Устав Европе. Али питање није још увек решено и будућност ће бити веома интересантна.

Breakup of Yougoslavia in 90 ties of XX centuries wasn’t surprise. It was product of very objective acts. Many factors did to disintegrate the state. One of them was Islamic priesthood (ulema). This article wants to show that Islamic clergy from the beginning of Yugoslav state was oriented toward its destruction and transformation into Islamic one. But it is very important to underline that this was legitimate from the point of view of Islamic teaching. The communist leaders don’t want to see that. Article shows all activities o Islamic clergy in that direction. Those activities were publics and have been published into newspaper of Islamic community.

Modern Western world in political sense propagates secular prin­ciple of political organization. This means separation between the state and religion. But even in the most important Western states seculariza­tion has not been completely accepted. Even superficial examination of political system in the West shows that religion is present in their politi­cal organizations. The example of Great Britain is the most impressive one. In England King is a chief of established church of England. In Denmark Lutheran church is established, too. If we analyze other civi­lizations than Christian, we will see similar situation. Islamic, Hindu and Buddhist worlds give similar examples. Having in mind all those facts we can easily conclude that theocracy is not past, bur very present model of political organization in contemporary world.

На једној територији, или у једном граду може постојати са­мо једна епархија у складу са православном еклисиологијом. Зато није добро да се две православне јурисдикције нађу на истој територији. Ова чињеница се среће у случају САД, Аустралије или Западне Европе. Дакле, постоји више од једне епархије у једном граду, која се поклапа са другом. Ако истражујемо положај Српске православне цркве са те тачке гледишта, ми ћемо врло често наћи да на истој територији поред Српске православне цркве постоје и друге православне јурисдикције. Дакле, на истој територији можемо наћи грчку, српску, бугарску, руску и друге православне цркве. С друге стране Православна црква у Америци је основана у циљу да окупи све православне вернике у САД, али до сада је успе­ла да окупи само мањи део православних верника. Далеко највећи део православних верника остао је везан за националне цркве, као што су грчка, српска, бугарска итд. Али, с друге стране, очигледно је да би ова црква радо да укључи у себе све православне вернике у САД. Са те тачке гледишта, јасно је да се интереси Српске православне цркве, као и других православних цркава, разликују од политике Православне Цркве у Америци.

Кина је велика светска сила. Та чињеница често маскира проблеме које тако велика земља може да има. Један од њих је исламски екстремизам. Исламски екстремизам везан је пре свега за туркофонску националну мањину која се назива Ујгурима. Али се религијска веза прелива преко етничких граница па и други муслимани Кине знају да учествују у том покрету. Кина се за сада успешно бори са овим феноменом али он ни издалека није сасвим превладан. Поготово што нова политика Турске почиње да показује интерес за то питање. А све то угрожава интересе Кине у ислам­ском свету, где се она снабдева нафтом.

Идеја мултикултуларности је доминанта идеја о регулисању односа међу припадницима разних култура и религија у Западној Европи, Северној Америци и Океанији. Она почива на претпоставци да је будућност света у мешању различитих култура, а њихова коегзистенција је сасвим могућа у условима равноправности и уз постојање секуларних политичких поредака. У ову идеју су уложе­на велика средства и много снага. Време је међутим показало да то није остварив циљ. И о томе су се отворено изјаснили сви водећи политичари Западне Европе.

У анализи конфликата, рата и насиља религија све више почиње да се анализира као један од могућих чинилаца који битно утиче на ове појаве. Са те тачке гледишта важно је испитати како све велике религије гледају на ове феномене. У овом раду ће се анализирати поглед православне форме хришћанства на рат, суко­бе, насиље и толеранцију. Православље је важна форма хришћанства јер је доминантан религијски систем на великом делу планете. Ако се има у виду да је сама Русија, као доминантно православна, површински највећа земља на свету под великим утицајем православља, онда је јасно колико овај феномен треба анализирати. Колико је он важан за разумевање утицаја религије на одржање мира види се из чињенице де премијер Русије Владимир Путин и председник Димитриј Медвдев стално истичу своју везаност за православље. Православно схватање сукоба, рата и толеранције се заснива на основним изворима хришћанства, али има и своје спе­цифичности које су везане за саму природу тога учења и услове у којима православе цркве делују. У овом раду ће се анализирати сви поменути фактори са намером да се покаже да је без православља немогуће одржати светски мир и развијати толеранцију међу припадницима различитих вера на планети.

Рушење једнопартијског система и распад бивше Југославије 90-тих година 20. века увело је партијски плурализам у политику свих новонасталих држава. Са увођењем вишепартизма уведена је и религија на политичку сцену. У свим новонасталим државама осетио се утицај религије на политику. Неке од политичких партија су формиране као примарно религиозне партије и самим тим увеле религију као примарну политичку чињеницу. Друге партије су, мада формиране као секуларне, показале да своју јасну инспирацију налазе у религији или традицији везаној за религију. Утицај ових партија на политички живот и прокламовану демократизацију ка којој све ове државе декларативно теже више је него јасан. У овом тексту ће се приказати како те политичке партије делују у новонасталим државама и како својим радом доприносе де­мократизациjи. Посебан акценат ће се ставити на анализу разлика политичких програма и политичке праксе које ће на најбољи начин показати колико поменуте партије заиста утичу на демократизацију политичких система новонасталих држава. На основу тога стећи ће се стварна слика која ће показати колико политичке партије инспирисане религијом могу да допринесу евро-атлантским интеграцијама којој све декларативно теже.

Најважнији задатaк политичке науке je утврђивање слабости које могу да доведу до разградње политичког поретка. Ратови су сигурно најважнији изазови са којим се политички поретци сусрећу. Предвидети могуће ратове je зато најважнији задатак политичке науке. Предвидети ра­тове значи утврдити шта их може изазвати. Општи став политичке науке јесте да ратове не могу изазвати религије, јер су религије у стању одумирања. Овај текст показује да je тај став политичких наука погрешан. Религије нису у стању одумирања, напротив свуда се oceћa њихово оживљавање. Самим тим оживљене религије постају једaн од најважнијих извора политике. Како религије садрже и значајне конфликтне капацитете постоји могућност дa најважнији узроци ратова у 21. веку буду религије. Тачније да се у овом столећу суочимо са верским ратовима.

У Србији постоје три исламске заједнице (ИЗ): „Исламска заједница Србије“, „Исламска заједница у Србији“ и „Исламска заједница Косова“. Све оне имају политичке ставове према Израелу и Палестини уопште. Исламска заједница Србије  се налази  на територији Србије  и потребно је да има добру сарадњу са државом. Зато јој је циљ да не даје изјаве које би се разликовале од званичне политике Србије. Званична политика Србије је да Израел има своје право на постојање у оквиру  безбедних граница. ИЗ у Србији према Израелу има исти однос као ИЗ  Босне и Херцеговине. Каква је та позиција  види  се из чињенице да БиХ има статус посматрача у ОИС (Организацији исламске сарадње). И коначно Исламска заједница Косова која је вахабизирана и као таква има исти однос према  Израелу какав имају сви вахабити.

Утицај Турске на политику земаља бивше Југславије је трајна чињеница од момента распад СФРЈ. У анализама турске политике, које не мањкају, преовладава став да је та политика секуларна и изазвана националним и националистичким интересима Турске. Како је улога Турске тако предаствљена и у историјским уџбеницима. Логично би било да она данас наилази на  подједнак отпор и у Беграду и Сарајеву или Приштини. Јер све ове земље још увек уче да их је Турска у прошлости противно њиховој вољи  освојила и укључила у своју државу. Али није тако. Ни муслимани из Босне нити  муслимански Албанци из Призрена  не виде Турску као окупатора. Напротив  они је доживљавају као пријатеља и брата и позивају да се опет врати на ове просторе. Разлог због кога то чине јесте  ислам.

Приказ ислама у Горском вијенцу и осталим Његошевим делима предмет је бројних анализа. Муслимани  у огромној већини нападају  Његоша и оптужују га да је антиисламски оријентисан. У  последње време, још радикалније оптужбе Горског вијенца као антиисламског дела долазе од  неких истакнутих заговорника несрпског црногорства. Аутори који су се супротстављали овим нападима  имају један озбиљан недостатак. Они нису упоређивали Његошеву слику ислама са сликом  коју о тој великој и поштовања  достојној религији дају сами муслимани. Овај текст ради управо то. Упоређује слику ислама коју дају муслимани и слику коју даје Његош, све са циљем да се види, да ли се ове две слике чињенично раликују или не.

На просторима бивше СФРЈ живела је бројна муслиманска популација. Ислам је битно политичка религија где се вера и политика не одвајају. Ислам је утицао на креирање политичких идентитета код ове верске групације. Као резултат, политички идентитет муслимана српског језика је формиран на бази ислама. За разлику од тога, код Албанаца се створио формално антирелигиозни а самим тим и антиисламки политички пројекат. Претпоставка за формирање антиисламског политичког модела јесте да је албанска популација атеистичка. Али било је друкчије. Албанци су били најрелигиознији муслимани СФРЈ. Јасно је, онда, да је формално атеистички политички пројекат био маска за ислам који долази из позадине. Стога је овај проблем велики изазов за политику и политикологију религије.