- Насловна
- Истраживачи
- Миодраг Д. Перић
Миодраг Д. Перић
Институт за политичке студије, Београд
ИСТОРИЈСКО-ПРАВНИ ОДНОСИ ИЗМЕЂУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ И МАКЕДОНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ОД 1967. ГОДИНЕ ДО ДАНАС
Аутор у првом делу рада говори о једностраном проглашењу Македонске православне цркве аутокефалном на трећем македонском црквено-народном сабору 18. јула 1967. године у цркви „Св. Климента” у Охриду и негирању аутокефалности Македонске православне цркве од њене Мајке-цркве – Српске православне цркве (СПЦ). У другом делу рада, аутор говори о даривању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве аутокефалности Македонској православној цркви – Охридској архиепископији (МПЦ–ОА), 20. маја 2022. године. Одлука о аутокефалности Македонске православне цркве је и свечано, административно потврђена на Светој литургији у Саборној цркви у Београду 5. јуна 2022. године доделом Томоса о аутокефалији Македонској православној цркви – Охридској архиепископији из руку Његове светости патријарха Порфирија, поглавару МПЦ–ОА, архиепископу Стефану. Аутор аргументује гледиште да је признање аутокефалности МПЦ–ОА од стране СПЦ као Мајке-цркве, историјски и канонски валидно и да је значајно како за православље Балкана и шире тако и за колективни национални идентитет Македонаца и даљу афирмацију Северне Македоније као суверене државе са међународно правним субјективизмом.
СУДБИНА ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1989–1992
Аутор у раду презентује проглашење независности Словеније, Хрватске, Македоније 1991. године, почетак грађанског рата у БиХ, и нестанак СФРЈ 1992. године. Аутор заступа мишљење да је неуспешна спољна политика СФРЈ у пост-Титовом периоду, нарочито од 1990. до 1992. године била одраз међузависних узрока дезинтеграције Друге Југославије као што су били: сукоби унутрашњих политичких чинилаца и међусобни ратови југословенских народа, као и тежње политичких елита и југословенскх народа у некадашњим републикама СФРЈ да створе своје независне државе. Такође, и инострани фактор је имао утицаја за време распада друге Југославије. ОУН и ЕЗ су одиграле своје улоге за време распада и нестанка Друге Југославије (1991–1992).
ГЕОПОЛИТИЧКЕ ТЕЖЊЕ РУМУНИЈЕ КА СЕВЕРОИСТОЧНОЈ СРБИЈИ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ ВЛАХА ОД КРАЈА СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА 19. ВЕКА ДО ДАНАС
Аутор у чланку пише о румунским геополитичким тежњама ка североисточној Србији и Власима у њој од краја седамдесетих година 19. века до данас. У раду се описују методе румунске агитације према Власима у североисточној Србији, а коју спроводе румунска држава као и Румунскa православна црква. Аргументује се да је крајњи циљ оваквих стремљења превођење Влаха на румунску националност.
ФОЛКЛОР-МУЗИКА И ИГРЕ ВЛАХА СЕВЕРОИСТОЧНЕ СРБИЈЕ
Аутор у чланку заступа став да је музички фолклор Влаха битан део националног идентитета и традиције Влаха у Србији. Због специфичних облика влашке музичке традиције, ведрих, темпераментних, разузданих влашких игара, Власи североисточне Србије су познати по веома оригиналном фолклору разноврсних изражајних облика. Влашки музички фолклор је део традиционалне културе Влаха североисточне Србије у који су уткани и многи садржаји који се односе на колективни влашки етнички идентитет. Фолклор-музика и игре Влаха североисточне Србије је јединствен у Европи.
МИЛОВАН МИЛОВАНОВИЋ КАО ДИПЛОМАТА
Милован Миловановић се бавио проблемом источног питања, тј. политике балканских држава и великих европских сила према проблему источног питања у другој половини 19. века. Посебно се бавио српско-бугарским односима, њиховом историјском и савременом проблему. Један је од првих аутора који се почео озбиљно бавити српско-хрватским односима.
МАКЕДОНСКА ЕМИГРАЦИЈА У БАЛКАНСКИМ ЗЕМЉАМА У ВРЕМЕ ИСТОЧНЕ КРИЗЕ 1875-1881. ГОДИНЕ
Македонска емиграција у балканским земљама у време Источне кризе 1875-1881. године је била задојена национално-револуционарном идејом македонског народа да се ослободи турске власти у циљу побољшања свога положаја. Треба имати на уму да се активност македонске емиграције у суседним земљама, оријентисана у смеру еманципације и афирмације македонског народа, није могла одвијати у дисхармонији са експанзионистичким тежњама суседних буржоазија према Македонији.
СПОЉНА ПОЛИТИКА ПРВЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1935 – 1941.
Све време постојања, југословенска влада Богољуба Јевтића се ослањала у спољној политици на Француску и Велику Британију (1934-1935). Влада Милана Стојадиновића се удаљила од старих савезника и зближила са нацистичком Немачком и фашистичком Италијом (1935-1939). Југословенска влада Цветковић-Мачек и кнез Павле (1939-1941) се још снажније ослањала у спољној политици на Немачку и Италију, сматрајући да ће тако очувати независност прве Југославије. Уз подршку владе Велике Британије, завереничка војна група на челу са генералима Бором Мирковићем и Душаном Симовићем је војним пучем 27. марта 1941. године, у атмосфери бурних демонстрација народа, збацила владу Цветковић-Мачек, свргнула намесништво кнеза Павла, а краљ Петар II проглашен је пунолетним и предата му је краљевска власт. Образована је нова влада Краљевине Југославије на челу са генералом Душаном Симовићем. После војничког пораза Краљевине Југославије у Априлском рату 1941. године, и поделе њене територије од стране Немачке, Италије, Мађарске и Бугарске, престала је да фунционише прва Југославија.
СПОЉНА ПОЛИТИКА ДРУГЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1968 – 1980.
Друга Југославија, на челу са њеним председником Ј.Б. Титом од 1961. до 1980. године активно је учествовала у међународном животу, а посебно је активним учешћем у Организацији Уједињених Нација (ОУН) и Покрету несврстаних уживала велики углед у свету. Сматра се да је Југославија до смрти свог председника Ј. Б. Тита (1980), који је водио свестрану спољну политику и због тога називан и једним од највећих светских државника и политичара 20. века, била и политички утицајна држава у свету. Аутор у раду анализира спољну политику друге Југославије од 1968. године до смрти председника СФРЈ Јосипа Броза Тита 4. маја 1980. године кроз активности Ј.Б. Тита и југословенске дипломатије у Организацији уједињених нација и Покрету несврстаних.