Милош Станић

У Руској Федерацији је током јула месеца ове године на референдуму усвојен низ уставних амандмана. Имајући у виду чињеницу да је Русија једна од најзначајнијих држава света јавља се научна и друштвена потреба за њиховим проучавањем. Стога су предмет истраживања усвојени амандмани, са циљем да се, пре свега, употребом нормативног и у мањој мери упоредноправног метода одговори на два питања. Прво, у чему се, након њих, огледа измена уставне грађевине у Русији? Друго, шта би могла да буде интенција уставотворца? Одговор на прво питање је једноставан. Након ових амандмана, јасно је, додатно је ојачан, у уставноправном смислу, положај председника. Одговор на друго питање не може да буде одређен, с обзиром на уставну историју и уставну праксу ове земље. Без обзира на то што се сматра да су уставне измене чињене по мери садашњег председника, аутор сматра да се оне, пре свега, чине за неког будућег лидера, који ће у Русији морати да буде пронађен након Владимира Путина.

Аутор у чланку приказује решења Устава Републике Србије, а која се тичу природе парламентарног мандата и парламентарних имунитета. У раду се користи нормативни и упоредноправни метод, са циљем да се анализом одређених норми укаже на мањкава решења, те да се предложе одговарајуће измене. Конкретно, указује се на неприхватљивост одредбе чл. 102. ст. 2. Устава којом је регулисана правна природа посланичког мандата, а имајући у виду како је та материја регулисана у земљама либерално-демократске уставности. Такође, када је реч о парламентарним имунитетима, истиче се потреба за прецизирањем одређених норми, односно размишљњем о евентуалном садржинском ограничењу имунитета неодговорности. Поред тога, када је реч о имунитету неповредивости, наглашава се потреба за промишљањем о његовом редефинисању, а у складу са тенденцијама у упоредном праву.

У већини савремених устава се предвиђа да је мандат посланика слободан. Међутим, фракцијска дисциплина је реалност у савременим представничким демократијама. Имајући то у виду, многи теоретичари тврде да посланик није више слободан, те да слободан посланички мандат припада уставној историји. У овом раду, аутор доказује да овакво становиште није тачно. Прво, у раду се дефинише појам слободног посланичког мандата. Након дефинисања фракцијске дисциплине и фракцијске кохезије, аутор доказује да је неопходно да се направи разлика између њих. У вези са тим, наглашава се да јединствено гласање у оквиру парламента није увек последица примена мера за постизање фракцијске дисциплине, већ, да оно, пре свега настаје услед постојања фракцијске кохезије. Када постоји фракцијска кохезија, посланик учествује у јединственом гласању, јер је то у складу са његовим уверењима. Но, и у одсуству кохезије, а када долази до примена мера за постизање фракцијске дисциплине, њихова граница је слободан посланички мандат, чије „језгро“ никада не сме да буде нарушено. Стога, аутор закључује да слободан посланички мандат, свакако, не припада уставној прошлости.