Милинко Врачар

У постхладноратовском добу, прожетом снажним утицајима глобализације и информационе револуције, уочава се да војна моћ не успева да оствари политичке ефекте који се од ње очекују, или бар оне које је некада могла. Један од разлога зашто је то тако аутори проналазе у дефициту њене легитимности, која ће у раду бити разматрана из три угла. Најпре, легитимност ће бити сагледавана кроз однос јавног мњења према употреби силе, затим, кроз питање легалности употребе силе као изворa њене легитимности и, последње, кроз анализу врста и карактера рата. Ово питање добија на значају јер се сврха војне моћи огледа у њеној политичкој корисности. Разматрајући утицај питања легитимности на делотворност употребе силе, аутори долазе до закључка да успех држава у наметању сопствене воље противнику више није примарно заснован на њиховој војној моћи, бар не у мери како је то било раније, већ на њиховој одлучности и способности да војну моћ комбинују са другим врстама националне моћи.

Рад је усмерен је ка изналажењу рационалног концептуалног модела заштите и очувања територијалног интегритета и суверенитета Србије у косовско-метохијском простору, чија примена не би угрозила остваривање њених других виталних и важних интереса. Полазећи од логике стратешког мишљења, у раду се полази од тезе да такав модел подразумева примену прелазног решења, усмереног ка остваривању посебног стратегијског циља који би имао улогу етапног политичког циља. Таквим решењем умањују се ризици остваривања економског развоја Србије и очувања физичке безбедности њених грађана, а обезбеђује простор за касније остваривање крајњег политичког циља којим се достиже жељено стање у стратегијском окружењу које подразумева „реинтегрисан простор АП КиМ у уставно-правном поретку Републике Србије“. У погледу стратегијских приступа и начина деловања, концептуални модел захтева избегавање офанзивног приступа у војној димензији, а примену комбинованог офанзивно-дефанзивног приступа у дипломатској, економској и информационој димензији стратегијског окружења. Начин примене инструмената националне моћи био би секвенцијалан, односно постепен и дугорочан, одвијао би се у више фаза, уз акумулацију мањих стратегијских ефеката. Рад припада научном пољу стратешких студија а методолошки оквир обухвата примену аналитичко-синтетичке, дедуктивно-индуктивне, историјско-компаративне и прогностичке методе.

Бројни радови из области стратешких студија указују да је у периоду након Другог светског рата дошло до умањења значаја војне моћи у погледу остваривања спољнополитичких циљева војних сила. Аутори у раду полазе од тезе да је ова појава још израженија у савременим међународним односима што објашњавају измењеним контекстима савремене друштвене стварности који делимично или потпуно ограничавају политичке ефекте или „политичку корисност“ војне моћи. Анализом појединих постхладноратовских сукоба у којима су учествовале велике силе, аутори закључују да таква ограничења нису резултат само технолшког или економског контекста у периоду глобализације и информационе револуције већ, значајно, и социо-културног и политичког контекста који се, између осталог, сагледавају кроз ратну етику глобалног друштва и појаву снажно идеолошки мобилисаног становништва појединих земаља и региона.

Стратегија као својеврсна идеја или замисао како остварити националне интересе има важну улогу у егзистенцији државе. Њен успех почива на осмишљавању и имплементацији рационалних идејних решења, тачније, оних решења која су реално остварива у пракси а, при томе, ефектна и исплатива. Зато је важно разумети да стратешко мишљење, иако претежно умна и креативна делатност, има и своју разумску и критичку заснованост. Она се препознаје у „стратегијској логици“ као својеврсном логичко-методолошком поступку долажења до рационалних решења. Међутим, игнорисање те логике или, пак, њено неразумевање и погрешна примена у процесу формулисања стратегије, има за последицу изналажење нерационалних решења што доводи до појаве спонтаности и неизвесности у егзистенцији државе. Мале земље, попут Србије, немају привилегију спонтаног понашања у међународној политици попут великих сила јер последице таквог понашања обично плаћају високом ценом. Управо због тога оне морају крајње пажљиво да приступе формулисању стратегија којима се креира њихова политика националне безбедности. Између осталог, то подразумева правилно разумевање и јасно дефинисање стратегијских категорија, попут националних интереса, циљева, средстава и концепата, а затим и разумевање њихових односа у процесу стратешког мишљења чије су фазе одвијања дефинисане стратегијском логиком. Полазећи од чињенице да у Србији постоји извесни дефицит теоријских знања у формулисању стратешких докумената, поставља се питање правилности одређења војне неутралности у Стратегији одбране Републике Србије. Ослањајући се на постојеће теоријске оквире стратешких студија, истраживачка пажња у раду усмерена је ка доказивању тезе да ово спољнополитичко опредељење Србије не представља њен одбрамбени интерес, како је дефинисано у наведеној стратегији, већ средство којим се такви њени интереси остварују.

Настанак нових теорија о рату или адаптација старих уобичајена је пракса како би се објасниле значајне промене карактеристика оружаних сукоба у одређеним историјским периодима. Тиме је трансформација рата на прелазу два века потврда овакве праксе с обзиром на појаву нових теорија попут „нетројствени рат“, „нови ратови“, „ратови четврте генерације“ или „хибридно ратовање“. Међутим, и многе друге теорије су коришћене са истом намером јер, условно речено, друга половина 20. века представља период револуционарних промена у свим сферама друштвеног живота, укључујући и војну. Под утицајем тих промена трансформација рата добија замах успостављањем биполарног глобалног поретка и одвијањем хладног надметања супер сила. Овај период се, условно, може одредити као прва фаза промене карактеристика оружаних сукоба након завршетка Другог светског рата. Током униполарног и почетком мултиполарног периода међународних односа трансформација рата пролази кроз наредне две фазе одвијања. Разматрајући битне промене карактеристика оружаних сукоба током наведених периода аутори настоје да идентификују најзначајније факторе који су до тих промена довели.