Милица Ћурчић
ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ КАО СТРАТЕГИЈСКА КАТЕГОРИЈА
Стратегија као својеврсна идеја или замисао како остварити националне интересе има важну улогу у егзистенцији државе. Њен успех почива на осмишљавању и имплементацији рационалних идејних решења, тачније, оних решења која су реално остварива у пракси а, при томе, ефектна и исплатива. Зато је важно разумети да стратешко мишљење, иако претежно умна и креативна делатност, има и своју разумску и критичку заснованост. Она се препознаје у „стратегијској логици“ као својеврсном логичко-методолошком поступку долажења до рационалних решења. Међутим, игнорисање те логике или, пак, њено неразумевање и погрешна примена у процесу формулисања стратегије, има за последицу изналажење нерационалних решења што доводи до појаве спонтаности и неизвесности у егзистенцији државе. Мале земље, попут Србије, немају привилегију спонтаног понашања у међународној политици попут великих сила јер последице таквог понашања обично плаћају високом ценом. Управо због тога оне морају крајње пажљиво да приступе формулисању стратегија којима се креира њихова политика националне безбедности. Између осталог, то подразумева правилно разумевање и јасно дефинисање стратегијских категорија, попут националних интереса, циљева, средстава и концепата, а затим и разумевање њихових односа у процесу стратешког мишљења чије су фазе одвијања дефинисане стратегијском логиком. Полазећи од чињенице да у Србији постоји извесни дефицит теоријских знања у формулисању стратешких докумената, поставља се питање правилности одређења војне неутралности у Стратегији одбране Републике Србије. Ослањајући се на постојеће теоријске оквире стратешких студија, истраживачка пажња у раду усмерена је ка доказивању тезе да ово спољнополитичко опредељење Србије не представља њен одбрамбени интерес, како је дефинисано у наведеној стратегији, већ средство којим се такви њени интереси остварују.
БОРЦИ ИЗ СРБИЈЕ У РЕДОВИМА “ИСЛАМСКЕ ДРЖАВЕ” КАО ТЕРОРИСТИЧКА ПРЕТЊА
Одлазак држављана Републике Србије у Сирију и Ирак и њихово прикључивање и активно учешће у терористичкој „Исламској држави“ директно се рефлектовало на промену безбедносне архитектуре Републике Србије. Појачан је процес радикализације првенствено муслиманског становништва, посредством интернетна, деловања радикалних имама и невладиних организација. Као последица наведених активности све је већи број појединаца и читавих породица који из Србије одлазе у Сирију. Република Србија предузима низ активности с циљем спречавања испољавања терористичке претње чији је носилац „Исламска држава“. Као један од најефективнијих одговора у спречавању одласка српских држављана у сукоб у Сирију јесте примена и развој процеса дерадикализације, чији би носилац било цело друштво.
