Миленко Бодин

Десно и лево су метафоре оријентације. Дакле, имају пренесено значење у говору и мишљењу. Одлике из физичког света преносе се у „метафизички“ а тиме се отвара истраживање шта све то може да значи за човека који покушава да се оријентише у сфери невидљивог, духовног света. Филозофско промишљање у том контексту означава потрагу за самим собом односно смислом сопственог бивања као и света који је оквир само-проналажења. Истраживање подразумева више равни разумевања оријентације: онто-теолошку раван; аксиолошко-нормативну, раван у којој се метафизика и политичка рефлексија претвара у светоназор; идеолошко и пост-идеолошко пресликавање модерног и „пост-модерног“ светоназора, до преклапања ултра-модерног и владајућег – системског означавања. И наравно како се то одражава на мишљење aлтернативе и регулативну алтернативу идеологији – идеофарију (усмеравање идејама а не придржавање идејама као система прописаног знања).

У раду се разматра филозофски и научни основ питања о безбедности. Безбедност се сагледава у контексту антрополошког феномена. Утврђује се да тежња ка опстанку и очувању људски задобија артикулацију пре свега кроз егзистенцију. Она подстиче сопствену артикулацију у форми интенционалног интереса који од опстанка живота уопште, прави интерес специфичан за човека као егзистенцију а то је безбедност. Безбедност се на основу тога даље анализира у контексту Хобсовог модела преласка из тзв. природног стања у стање легитимног друштвено-политичког ентитета. Утврђује се да је безбедност битан посредник тог прелажења. Штавише, анализа води закључку да је безбедност извор надградње људског света у правцу развоја свести о слободи.

У раду се разматра повезаност дубљих својстава културе са приступом организованом деловању. Нарочито се по духовним својствима организационим потенцијалима види значај трансфера особина националне културе на пословну културу. Разрада пословне културе у свету глобализованог пословања условљава два приступа, онај који тежи обједињавању и онај који тежи одржању различитости пословних култура. У раду се зато разматрају конвергентни и дивергентни концепти пословне културе.

У овом раду аутор разматра питање унапређења компетенција менаџера с циљем унапређења људских и друштвених ресурса. У том контексту развој људског капитала је од изразите важности за развој како јавног, тако и приватног сектора. Друштвени ресурси су и друштвене циљне групе за тестирање развоја људских ресурса па и у смислу унапређења пословних компетенција. Унапређење пословних компетенција запослених свакако треба да се развија даље, и саме организације као друштвени ресурс одређеног сектора друштва али и друштва уопште. На примеру истраживања унапређења компетенција студената Факултета безбедности показало се као неопходно за перспективу њиховог запошљавања да се концепти људских и друштвених ресурса посматрају као динамичка, теоријско-практична целина. Таква која заправо има одлике feed – back целине, односно међузависности концептуалних и практичних решења по начелу повратне спреге.

У раду се артикулише друштвена феноменологија менаџмента. На основу тога се испитује друштвена и организациона релевантност националне културе. Критеријум конкурентности националних култура испитује се посредством везе између димензија националних култура и учинка организационе и пословне културе. У раду су осветљени неки аспекти друштвене феноменологије менаџмента као што су доживљавање посла на различите начине, унапређивање људских потенцијала кроз пословно усавршавање, начини мотивисања и спремности на промене у пословном животу. На основу те анализе издваја се као један од носећих аспеката филозофије менаџмента повезаност националне и организационе или пословне културе. Да би се утврдила динамичка природа те везе као и последице по начин организације пословања прибегава се Хофтедовој концепцији димензија националне културе. Разликују се четири димензије: дистанца моћи у конкретном друштву (култури); степен избегавања неизвесности (отпор према било каквом ризику или променама уопште); индивидуализам/колективизам; женске наспрам мушких вредности. Компаративном анализом вредности националне културе различитих друштава (земаља) према предложеним димензијама утврђује се индекс конкурентности националне културе. Конкурентност се налази према учинку нађених вредности националне културе по одговарајућу организациону односно пословну културу. Према тим сазнањима одређује се степен (компаративне) конкурентности националне културе према другима али и према кретањима и променљивом стању у свету уопште.

У тексту се разматра стратегија остваривања националних интереса Бугарске и Србије у призми прокламованих вредности и циљева у стратешким документима држава с једне стране, и стварног деловања „на терену“ с друге стране. Различитост ситуација у којој делују две суседне земље yпућyje на закључак о потреби развијања стратешког менаџмента који би се у случају Србије морао да руководи критеријумима обнове националног идентитета, националног интегритета и суверенитета у препознавању и остваривању националних интереса.

Идентитети стварају и обликују интересе или по­требе, у зависности од контекста анализе. Многи интереси, на пример, националне безбедности зависе од личног идентитета који је у вези са схватањима других идентитета. Поједини актери у друштвеним односима, често не могу да одлуче који су њихови ин­тереси, све док не спознају шта представљају „ко су “ и која је њихова улога у друштву. Један од најважнијих, али често и најпротивречнијих испољавања идентитета јесте национални идентитет, који условљава развој и испољавања осталих облика идентитета. За младе у једном друштву, посебно је важан национални идентитет, јер помаже дефинисању њиховог односа према неким срединским ентитетима и одређује интересе или потребе који ће их покренути. Овај текст је прилог настојању да се млади, њихови проблеми, са одређеним аспектима идентитета што боље протумаче у светлу савременог (српског) друштва, али и европског окружења. Млади нису проблем или потенцијални извор проблема који треба решавати, већ важан национални ресурс, потенцијал или „витално друштвено богатство“ који може допринети друштвеном развоју. У тексту ће такође бити ука­зано на могућност да се борба младих за изградњом идентитета постави у контекст безбедносног питања људских ресурса. Образовне институције су важне за социјализацију и регулисање понашања младих, а нарочито изградњу идентитета и њиховог обликовања као друштвеног ресурса Србије.

У раду се преиспитује термин „унутрашњи дијалог“ као начин долажења до одређеног облика сазнања. Рефлектује се оригинални смисао какав је код Сократа у поређењу са ставовима античких софиста, као и у контексту могуће модерне софистичке употребе. Преиспитује се смисао унутрашњег дијалога примењеног на случај државе Србије, чија је тема предлог решења проблема покрајине Косова и Метохије. У том контексту се указује на неспремност институционалног оквира на унутрашњи дијалог који подразумева познавање националног идентитета и из њега произашлих вредности који укључују и старање о националној безбедности.