Marija Karanikić Mirić

U evropskoj teoriji ugovornog prava odskora je poznata podela pravnih sistema na otvorene i zatvorene, prema tome da li poznaju posebna pravila o jednostranoj reviziji ugovora zbog promenjenih okolnosti. Otvoreni sistemi sadrže posebna pravila koja dopuštaju pravičnu izmenu sadržine punovažnog ugovora na zahtev strane koja je pogođena promenjenim okolnostima. Nije neophodno da se druga strana saglasi s traženom izmenom. Interesi druge ugovorne strane, koja je po definiciji savesna, štite se postavljanjem uslova pod kojima pogođena strana može da optira za reviziju. Izbor pogođene strane između raskida ugovora i revizije ugovorne sadržine nije u potpunosti slobodan. Zatvoreni sistemi nemaju posebna pravila o uticaju otežanog ispunjenja odnosno promenjenih okolnosti na obaveze ugovornih strana, a ako poznaju ovaj institut, onda ugovorniku koji je pogođen promenjenim okolnostima dopuštaju samo da raskine ugovor. Pogođena strana ne može da primora drugu stranu na ostanak u ugovoru izmenjene sadržine. Srpsko pravo se po ovom kriterijumu svrstava u zatvorene pravne sisteme, jer ne dopušta izmenu ugovora na zahtev strane koja je pogođena promenjenim okolnostima, već samo na zahtev ili uz pristanak druge ugovorne strane. Ugovorni poverilac trpi veću pravnu nesigurnost ako za sudsku izmenu ugovorne sadržine nije neophodan njegov pristanak. Stoga se u ovom radu razmatra pitanje raspodele rizika promenjenih okolnosti.

Serija skorašnjih izmena zakonskih pravila o formi ugovora koja regulišu prenos prava svojine na nepokretnim stvarima vezana je za postupak uvođenja javnog beležništva u domaći pravni sistem, te za različite društvene reakcije na ovaj proces, a pre svega za višemesečnu obustavu rada advokata. Pravilo koje je trenutno na snazi rezultat je kompromisa koji je postignut između države i predstavnika advokatske profesije. Predmet ovog rada jesu smisao i domašaj tog pravila, a pre svega dopuštenost ugovaranja strože forme ugovora o otuđenju nepokretnosti od one koja je zakonom propisana. Domaća stručna javnost se podelila o ovom pitanju: Po jednom shvatanju javni beležnik nije ovlašćen za javno sastavljanje ugovora o otuđenju nepokretnosti, već samo za njegovo javno potvrđivanje. To dalje znači da ugovori upravljeni na prenos prava svojine ne proizvode pravno dejstvo ako su sačinjeni u formi javnobeležničkog zapisa, izuzev ako je lice koje tako otuđuje nepokretnost poslovno nesposobno. Drugim rečima, ugovorne strane nisu slobodne da sporazumno pooštre zakonom propisanu formu javnobeležničkog potvrđivanja (solemnizacije) ugovora o otuđenju nepokretnosti. Nasuprot tome stoji shvatanje da i ovde važi opšte pravilo iz čl. 69 ZOO da ugovorne strane mogu da se sporazumeju o posebnoj formi kao bitnoj. To, dalje, obuhvata i mogućnost ugovaranja strože forme od one koja se po zakonu neophodna. Autorka nudi argumente u prilog ovom potonjem razumevanju.

Autorka pokušava da doprinese stišavanju bure koja se u stručnoj medicinskoj i najširoj nestručnjačkoj javnosti neopravdano podigla povodom pogrešnih medijskih interpretacija odluke Evropskog suda pravde u slučaju C–621/15 (N.W and others v Sanofi Pasteur) iz juna 2017. U tom cilju prikazuje činjenično stanje i način na koji se ovaj francuski slučaj našao pred Evropskim sudom pravde, razmatra sporna pravna pitanja i način na koji je Evropski sud na njih odgovorio, ukazuje na različitost pojmova uzročnosti u pravu i u medicinskoj nauci. Presuda Evropskog suda ne menja postojeći režim odgovornosti proizvođača vakcine, već razjašnjava standarde koje nacionalna pravila dokaznog postupka treba da ispune da ne bi bila u suprotnosti s pravilom iz čl. 4 Direktive o odgovornosti za proizvode s nedostatkom. Po tom pravilu teret dokazivanja nedostatka u proizvodu, nastale štete i uzročne veze između nedostatka i štete pada na oštećenika. Kada ne postoje naučna saznanja o tome da li je određena vakcina uzrok odnosno da li doprinosi pojavi određenog oboljenja, pravična raspodela povećanog rizika u uslovima ubrzanog tehnološkog razvoja i asimetrije informacija nalažu da se ne isključi svaka mogućnost da se uzročna veza u sudskom postupku dokazuje i drugim sredstvima, a ne samo rezultatima medicinskih istraživanja.