Маја Настић

У раду се анализирају новине садржане у важећем изборном законодавству, усвојеном почетком године и примењеном на априлском изборима, с циљем да се утврди да ли новоусвојени изборни закони доприносе успостављању вишег степена демократичности и транспарентности изборног поступка. У фокусу су решења садржана првенствено у Закону о избору народних посланика, који је задржао статус централног изборног закона. Анализом су обухваћени следећи сегменти изборног законодавства: изборно право, изборна администрација, заштита изборног права, мере афирмативне акције и посматрање рада органа за спровођење избора. Изменом изборног закона проширена је основа за уживање изборног права. Структура изборне администрације допуњена је увођењем средњег нивоа, у виду локалних изборних комисија. Уведена су нова правна средства у односу на одлуке о именовању чланова изборних комисија, али је задржан постојећи облик деловања у сталном и проширеном саставу. Када је у питању заштита изборног права, постојећи систем надограђен је увођењем нових правних средстава. Мере афирмативне акције у погледу листа националних мањина сада долазе до изражаја и у фази кандидовања представника. Потпуна новина је регулисање положаја домаћих и страних посматрача. Међутим, доношење новог изборног закона, по први пут, није се одразило на суштинске елементе изборног система, који се тичу величине изборне јединице, начина кандидовања, типа изборне листе и изборне формуле за расподелу мандата. Наведени елементи остали су непромењени, иако се током две деценије примене, више пута указивало на неопходност њихове измене. Одсуство демократске политичке културе, недовољно познавање изборних правила од стране изборне администрације и одсуство одговорности према бирачима од стране главних актера изборног процеса остају главна препрека у спровођењу изборних правила.

У тренутку када je наш Устав навршио деценију своје примене, а полазећи од значаја и функције избора у савременим демократијама, намера нам је да анализирамо уставне принципе изборног система. То су: принцип општег права гласа, принцип једнаког права гласа, принцип тајног гласања, принцип непосредног гласања и принцип слободног гласања. Наведени принципи истовремено представљају заједничке именитеље сваког изборног система и препознати су као саставни део европског изборног наслеђа. Међутим, њихова садржина у протеклом периоду била је подложна променама. Са еволуцијом друштва, права и политике, садржина ових начела је промењена и обликована према садашњим приликама. Наведени принципи изборног система развијали су се и обликовани су у изборној пракси током претходних десет година. Устав Србије не одређује тип изборног система, али имплиците опредељује се за пропорционални изборни систем, који је детаљније разрађен изборним законом. Тим поводом примећујемо и један парадокс: парламентарни избори и десет година након доношења Устава, спроводе по изборном закону који је донет шест година пре усвајања Устава. Иако је овај закон више пута мењан, његова целовита ревизија изостала је након доношења највишег правног акта. Пожељно је доношење јединственог изборног закона, којим би били регулисани сви избори, чиме би се обезбедила конзистентост спровођења избора и јединствена имплементација закона у вези са изборима.

У фокусу рада је територијална представљеност, која се посматра у смислу расподеле места у парламенту и удела популације која настањује одређени простор. Територијална представљеност посматра се из перспективе различитих изборних система, а посебно у случају када је читава држава једна изборна јединица. Доступни подаци јасно указују у којој мери је она маргинализована компонента изборног система Србије. Наше полазиште је да територијална представљеност утиче на контекст доношења одлука носиоца извршне и законодавне власти, односно да лоша територијална представљеност може произвести низ негативних последица. Стога, у раду се дају предлози измене изборних правила, како би се остварили услови за побољшање територијалне представљености у нашем систему.