Љубомир Кљакић

Рад се темељи на анализи доступне грађе о својствима и димензијама глобалног процеса који се декларише као текућа пандемија мистериозног вируса Sars 2 Covid 19 у периоду 2019-2021, као и познатим догађајима који су најављивали овај заплет од 2001. до 2019. Другим речима, на анализи тока догађаја и неких главних корпоративних актера тог процеса који је, практично преко ноћи, сасвим у складу са „људским ликом“ доктрине „инклузивног капитализма“, омогућио травестију светског (капиталистичког) система у Sars 2 Covid 19 капитализма или Corona капитализма. У раду се, надаље, представљају аргументи у прилог закључка да корпоративни напор да се светско и свако локално друштво радикално поларизује, да се спроведе радикална социјална, економска, класна, психолошка, здравствена, образовна, културна и свака друга поларизација, јесте основна карактеристика Sars 2 Covid 19 капитализма, односно глобалног процеса који се декларише као текућа пандемија Sars 2 Covid 19 у периоду 2019-2021. Велика светска поларизација има за крајњи циљ да за време после пандемије Sars 2 Covid 19, посредством Sars 2 Covid 19 капитализма или Corona капитализма, успостави и осигура простор за постхуманистичку дигиталну диктатуру и свет у коме претежан део човечанства неће поседовати ништа, али ће бити срећан – што је крајњи циљ текућих догађаја, који са много ентузијзма заговара Клаус Шваб, председник Светског економског форума, главни видљиви идеолог и заговорник таквог тока ствари. За две године – од јесени 2019. до јесени 2021 – главни актери глобалног процеса који се декларише као текућа пандемија мистериозног вируса Sars 2 Covid 19, остварили су много тога: легитимизована је и легализована стратегија трансхуманисичке дигиталне (и фармаколошке) диктатуре, трајно је деконпонована досадашња структура светске и сваке локалне економије, неповратно је нарушена структура света рада, стотине милиона људи остало је без посла, успешно је спроведен планетарни колапс јавног здравља, умрло је 6 милиона људи, успешно је спроведена суспензија досадашњих демократских института и процедура, под изговором „управљања кризом у условима ванредног стања“, извршена је нова прерасподела светског богатства, а моћ одлучивања преузеле су корпоративне, пара-државне и државне олигархијске групе без икакве јавне контроле... итд. Глобални коруптивни савез конгломератȃ финансијског, фармацеутског, информационог и високо-технолошког корпоративног капитала са војно-индустријско-научно-обавештајно-медијским комплексом као својим унутрашњим језгром, јесте ударна песница и носећа снага овог тока догађаја. Као што је то најављено 1974-1976, у години 2020. заиста се одиграла она драма на таласној путањи историје која је на очигледан, свим видљив начин показала и показује да ће нови поредак света, нови долазећи светски систем, око 2050. бити стабилизован сходно акцијама које се данас предузимају. Хоће ли свет после 2050. бити још мрачније место за живот него што је то данас, или ће бити бољи, људскији, слободнији и свет са више једнакости, у дословном смислу засвиси од резлтата борбе и дубоких страуктуралних трансформација које су на отвореној сцени експлодирале 2019 - 2020 - 2021. године.

Колико данас знамо, свест са својим многобројним облицима, са својом још неодгонетнутом природом и непознатим својствима, најсложенија је појава познатог универзума, оне најсложеније структуре коју делимично познајемо. Наиме, од свих појава за које знамо на скали од минус бесконачног (- ∞) до плус бесконачног (+ ∞), у видљивом и невидљивом делу универзума, свест је она једина појава која поседује и потенцијал да аутономно сазнаје и репродукује ову целину простор-времена. Или да је, исто тако аутономно, доводи у питање, пориче, нарушава њене принципе, нештедимице експлоатише и уништава.

У раду се тематизују општа својства драматичне структурне кризе светског (капиталистичког) система под комплексним претпоставкама политичке економије његове текуће историјске демисије (последњи циклус последње кризе, крај капитализма), а нарочито се тематизује хијерархијска структура обрасца, матрице, matrix-а моћи, доминације, поробљавања, експлоатације и неједнакости светског (капиталистичког) система (светски поредак корпоративне олигархије, поредак плутократије, плутономија, поредак корпоративне дистопије) са његовим инструментима безпоштедног класног рата против човечанства, његовом „природном“ и „вечном“ поделом планетарне географије на „центар“, „периферију“ и „полупериферију“, поделе на „господаре човечанства“ (Адам Смит, 1776) и све остале, као општих „последица“ таквог „стања“ ствари. То је мета-простор кризе, односно епохалне промене чији смо савременици, четврти у познатој историји. Следствено, у раду се представља снажна аргументација у прилог залагања за мета-политику обесправљених, као залагање за неодложно конципирање алтернативе/ алтернатива оваквом „стању“ ствари и њиховој динамици. А то значи да се за мета-политиком обесправљених трага изван владајућег поретка планетарне дистопије, изван његовог обрасца, матрице, matrix-а и инструмената који га репродукују и одржавају. Реч је о трагању за изласком из кризе. Конципирање мета-политике обесправљених полази од открића да се, у капитализму, стварни односи зависности (са свим њиховим облицима) јављају „тако… да индивидуама сад владају апстракције“, при чему је показано и то да је „апстракција или идеја само... теоријски израз оних материјалних односа који над њима господаре“ (Карл Маркс, 1857). Отуда је знање – целокупно знање света – оно без чега трагање за делотворном мета-политиком обесправљених није могуће. Ово је од виталног значаја за 99% човечанства, што значи за све потчињене, доминиране, експлоатисане, обесправљене, споља и изнутра колонизоване актере светског (капиталистичког) система, укључујући, разуме се, и све споља и изнутра колонизоване, потчињене, доминиране, зависне и експлоатисане земље и народе.

У раду се разматрају структурална својства светске транзиционе кризе која је карактеристична за период текуће историјске демисије светског (капиталистичког) система. Својстава кризе у неком локалном случају, овде у случају српског друштва и државе, као и у случају светског друштва уопште, испитују се и осветљавају компаративно. Анализа је показала да су структурална својства кризе идентична у оба случаја - приватизација друштвеног богатства без преседана у досадашњој историји, глобализација беде, милитаризација, корпоративни поредак, његова империја и империјализам... У закључку, аутор се залаже за критичко преиспитивање идеолошких, институционалних и структуралних матрица на којима се заснива поредак светске кризе.

Посебни „пост-конфликтни“ случајеви Републике Српске и Републике Србије, као и њихове перспективе у ближој и даљој будућности, сагледавају се из перспективе актуелног историјског контекста. Њега je пресудно профилисала историјска демисија светског система и структурална криза високе акцелерације која тај процес прати. Под овим општим претпоставкама, начела и установе нововековне републике и демократије суспендовани су, програм корпоративне дистопије постао je доминатан, а савремена полити­ка трансформисала се у феудалну. Актуелна доктрина Четврте генерације ратовања представља идеолошки оквир овог процеса и његову легитимацију. У светским пословима, већ je постављена империјална хијерархија моћи новог феудалног поретка интегрисана структура глобалне моћи коју с једне стране демонстрирају САД као „тврда“ империја, а са друге ЕУ као „мека“ империја. У таквом поретку, рат je континуирано стање. Зато савремени истраживачи актуелно учешће САД и ЕУ у светским пословима препознају као „стање“ перманетног рата Четврте генерације који самопроглашене „вође човечанства“ воде против остатка света, укључујући овде и рат против грађана самих САД и ЕУ. Овде имамо посла са узорним случајем дословне примене доктрине милитаристичке „нове либералне империје“ и „новог либералног империјализма“ у њеном изворном идеолошком облику. Као доктрина која је имала да после тзв. „хладног рата“ 1989-1990, идеолошки легитимише праксу доминације, субјугације, перманентног светског рата и унилатералне примене силе у светским пословима, доктрина милитаристичког „новог либералног империјализма“ и „но­ве либералне империје“ представља оквир унутар кога се данас профилишу институције и политике ЕУ као «меке» империје. Овде се то показује кроз критичко осветљавање док­трине „новог либералног империализма“ и „нове либералне империје“ у њеном изворном облику - рад Роберта Купера и других, нарочито улога Тонија Блера.

Аутор заступа становиште да су светска криза идejâ и општа светска криза два специфична, узајамио међузависна, облика јединственог и целовитог тока ствари, одиосио светске транзиционе кризе коју je пре четрдесет година отворио процес историјске демисије (досадашњег) светског система. Начелни аргументи који су изложени у прилог тог става представљају концептуални оквир теоријског модела светске транзиционе кризе (светски систем и ритам његове историчности) на коме, и у оквиру кога, аутор заснива властиту стратегију истраживања.

У раду ce разматра политичка функција u унутрашњи смисао употребе појмова „Југоисточна Европа“, односно „Западни Балкан“, за преименовање простора који се са својим становништвом од 1918. до 2003. самоидентификовао и међународно-правно био признат, познат и препознаван под именом „Југославија“. Представљају се аргументи y прилог закључка дa je реч о инструментима доминације и субјугације које савез „либералног империализма“ САД-ЕУ користи за потврду и одржавање конверзије идентитета тог про­стора и његовог становништва из идентитета активног субјекта на сцени светских послова у идентитет потчињеног и споља администрираног објекта.

У раду се разматра актуелност концептa „општи ум, general intellect“ Карла Марксa (Основе критике политичке економије, 1857-1858) унутар текуће историјске демисије светског (капиталистичког) система, односно „краја капитализма“. Већ четрдесет година тај процес се одвија у складу са Марксовим открићем да „капитал... ради на свом властитом укидању као облик који господари производњом“. „Крај капитализма“, односно историјска демисија светског (капиталистичког) манифестује се, с једне стране, као светски поредак корпоративне дистопије, а са друге, истовремено, као Четврта револуција света. Централну улогу у овом склопу догађаја има „општи ум, general intellect“ Карла Маркса.