Љубиша Р. Митровић

СРБИЈА ЗАГЛАВЉЕНА ИЗМЕЂУ ЗАВИСНЕ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ И РЕСТАУРАЦИЈЕ ПЕРИФЕРНОГ КАПИТАЛИЗМА   Са историјске дистанце од 20 година, време је да наука критички валоризује узроке, карактер и последице петооктобарских промена из 2000. године. Лукавство историјског ума, на раскршћима света, често се поиграва судбинама народа, друштeвних класа и покрета. Такав је случај и са петооктобарским променама и улогом актера у њој. У складу са мишљу да се историја час појављује у лицу трагедије, а час у форми фарсе, није случајно да постоје амбивалентне контроверзне оцене узрока а посебно учинака/резултата овог догађаја и од самих актера. Она се крећу у распону: да се радило о побуни народа и либерално-демократској револуцији, па до својеврсном државном удару, антиреволуцији, која је отворила пут рестаурацији капитализма и десуверенизацији и протекторизацији земље. У раду се 5. октобар демистификује као симбол промена кроз анализу друштвено-историјског и геополитичког контекста узрока и последица овог догађаја и понашања политичких актера, њихов успон и пад на политичкој сцени. Анализа показује да добар део актера у овим збивањима није био свестан своје социјалне улоге, те да је у историјском метежу учествовао са „кривом свешћу“ маса - загледан у сенку утвара а не у сунце истине. Отуда данас код „извођача радова“ жал/ламент за шестим октобром, а код народа/грађана осећај издаје/преваре њихових очекивања и нада. Аутор рад завршава критичким пледоајеом не само за преиспитивањем узрока и домета петооктобарских промена, већ и трагањем за алтернативним пројектом развоја друштва Србије.

У раду се разматра противречан положај левице у савремености, као и потреба даље теоријске проблематизације њене улоге. Аутор рад завршава пледоајеом за алтернативну левицу као плуралистичког демократског актера антикапиталистичког преображаја савременог друштва.

У раду аутори разматрају историјске, социо-структурне и културне аспекте настанка студентске побуне 1968, као и њене последице у светским и националним оквирима. Побуна `68, имала је више узрока: економске, друштвене, политичке, али је у свим земљама решавана на политички начин, док су остала питања решавана секундарно, што је довело до неуспеха побуне, уз опстанак њених узрока. Аутори, потом, указују како је номенклатурна политократија Истока и Запада направила стратешки компромис и пацификовала овај „јуриш на небо“ револуције младих, интегришући део вођства у своје редове; те како је прозелитска псеудолевица исцрпљивала своје снаге „дугим маршом кроз институције“ (Режис Дебре). Рад се завршава пледоајеом за теоријску проблематизацију могућности изградње алтернативне левице и њеног савезништва са актерима грађанског друштва у борби за посткапиталистичко друштво.

Измрцварена деценијским санкцијама и рањена ратним интервенцијама НАТО-a, на таласу и удару новог неолибералног тржишног фундаментализма, нашла се и петооктобарска Србија. У раду аутор разматра радикалне промене у класно слојној структури постсоцијалистичких друштава, под утицајем неолибералне стратегије развоја и рестаурације периферног капитализма. У фокусу ауторове анализе су промене у саставу владајуће неолибералне класе, њених фракција и елита. Аутор се посебно концентрише на анализу социјалног положаја компрадорске буржоазије и њене политичке елите и њиховог погубног учинка по развој и будућност друштва Србије. Аутор истражује место ових група у друштвеној структури, систему расподеле друштвене моћи и њихову улогу у друштвеним променама савремених друштава Србије и Балкана. Своју анализу он допуњује компаративним разматрањем сличности и разлика између класне струк­туре балканских постсоцијалистичких и латиноамеричких друштава, налазећи шта je њихов социолошки заједнички именитељ.

Приказ књиге: Зоран Видојевић, Демократија на заласку, Службени гласник, Институт друштвених наука, Београд, 2010.

У овом раду разматра се положај и улога савременог Универзитета у процесу глобализације света, са посебним освртом на његову улогу у друштвеним променама у Србији. Аутор елаборира своју хипотезу о амбивалентној позицији и улози Универзитета у Србији између потребе реформе и аутентичне модернизације и процеса зависне модернизације и инструментализације Универзитета у нас. Поента ауторових истраживања je да без аутентичне улоге Универзи­тета нема истинског стваралаштва, нити бржег изласка друштва из кризе и проналажење аутентичне алтернативе/пројекта дољег друштвеног развоја.

У раду, аутор разматра историју развоја социологије као науке у Србији, као и различите истраживачке оријентације у њој. Он посебно анализира утицај трију истраживачких орјентација у социолошкој праксеологији: теоријско-хуманистичке, институционалистичке и емпиријско-аналитичке. У фокусу ауторове анализе је допринос студијске групе за социологију са Филозофског факултета у Београду на развој и афирмацију социологије у Србији. Аутор истиче потребу веће сарадње наших студиј­ских група и катедри за социологију у Србији као и по­требу за професионално удружења социолога, у вези са статусним питањима професије социолога. Ова програмска, али и бројна друга статусна питања дипломираних социолога, захтевају проблематизацију и акцију наших департмана и удружења за социологију.

У прилогу аутор најпре даје приказ стања и тенденција у савременој социологији, коју карактерише дисциплинарни хаос, парадигматска доминација нео­позитивизма и функционализма, криза етике позива социолога, као и висок степен инструментализације за потребе текућих елита, у функцији друштвеног инжењеринга и мегакапитала. У фокусу ауторове анализе налази се потрага за обновом критичке функције у савременој социологији, која би разматрањем система расподеле друштвене моћи, разоткрила и демистификовала изворе и механизме експлоатације и владања у националним оквирима и глобалном светском систему. Аутор сматра да социологија уколико жели да измакне погубним замкама савремене апологије центара моћи, мора да стратегијски правац својих истраживања врати на изучавање система расподеле друштвене моћи и нове облике експлоатације и неолибералног то­талитаризма у условима асиметричне глобализације, која у глобалном светском систему производи моноцентрични глобализам, уводећи свет у нове облике нереда, неједнакости и сукоба. У свом прилогу, аутор се залаже да социологија реафирмише своју критичку и хуманистичку улогу, као и да се резултати њених истраживања повежу са прогресивним покретима друштвених промена који у нашој савремености треба да реализују циљеве недовршене грађанске револуције изражене у програмском слогану „Слобода, једнакост, братство“. Он то своје залагање дефинише као пледоаје за „ново просветитељство“ и потребу да социологија помаже актив­ној партиципацији грађана у самопроизводњи савременог друштва и еманципацији човека. Речју, да слу­жи часним циљевима свог научног позива и Истини, Доброти и Еманципацији, како је Имануел Волерстин прецизно дефинисао њену улогу. Свој рад аутор поентира: пледоајеом за обнову хуманистичке деонтологије позива социолога и критичке улоге интелектуалаца у савремености.

У раду аутор разматра настанак и развој социологиje у Србији у последњих педесет година, са посебним освртом на пионирску улогу њених доајена: Радомира Лукића, Војина Милића, Михаила Поповића, Миросла­ва Печујлића и Загорке Голубовић. У фокусу ауторове анализе су социјалне и културне претпоставке настанка социологије у нас и допринос ових аутора у процесу заснивања социологије као посебне студијске групе (1959) на Филозофском факултету Универзитета у Београду. У раду се даје кратак осврт на професионални пор­трет доајена социологије у нас, са посебним указивањем на њихов допринос афирмацији социологије као науке, позива и професије.

У раду аутор разматра глобалне мегатрендове у савременом свету и њихове импликације по мир и стабилност. У овом контексту он се у својој анализи фокусира на место и улогу Балкана у контексту глобалних и регионалних односа. У раду аутор се посебно бави питањем геополитичке транзиције Балкана и потребом афирмације културе мира као предпоставке развоја и стабилности на овом геопростору.

Транзиција без социјалне одговорности, ослоњена на неолиберални модел зависне модернизације, довела је до периферизације привреде, друштва и културе у Србији. У савременој социологији не постоје целовита истраживања промена у друштвеној структури српског друштва у транзицији. Досадашња активност најчешће је редуцирана на истраживање елита и њиховог учешћа у расподели друштвене моћи. У раду се разматрају учинци досадашње транзиције и посебно радикалне промене у класно-слојној струк­тури савременог српског друштва и његову поларизацију на богату мањину тајкуна/олигарха и пауперизовану већину. Аутор истражује социјални профил класа и слојева и могуће импликације по развој и будућност Србије.

Аутор у раду разматра допринос савременог руског социоло­га Вјечеслава Кузњецова теоријском утемељењу геокултурне пара­дигме у савременој науци, као и развоју социологије културе мира у систему социолошких наука. У раду се најпре даје прегледан приказ стања и тенденција из историје развоја социологије у Русији, са посебним освртом на значај њене социолошке традиције. Потом се указује на кључне области примењених социологија у којима данас делују социолози у Русији. Након тога, изложен је најпре приказ професионалне библиографије В. Кузњецова, а затим су представљене основне одреднице његове парадигматске теоријске концепције. На крају, аутор поентира значај дела овог руског социолога, посебно са становишта конституисања и развоја социологије безбедности и социологије културе мира у систему савремених наука.

Обнова и успон религије у савремености израз je структуралне кризе дугог вала и историјске рестаурације, а са друге стране она је и својеврсни духовни облик критике те кризе. У центру ауторове анализе налазе се религија и савремено друштво: однос кризе и ширење феномена религиозности и ретрадиционализације насупрот процесима модернизације и секуларизације. Аутор истражује савремене противречности неолибералног модела транзиције и асиметричног типа моноцентричне глобализације који су генерирали у савремености енормне социјалне неједнакости и противуречности између Севера и Југа, између богатих и сиромашних друштвених класа. У овом контексту, глобализације и фрагментације савременог друштва и социјалдарвинизације друштвених односа, аутор анализира отуђени положај човека у са­времености и излаже критику апологетског позитивизма у науци и филозофији, а посебно разматра манифестну и латентну улогу религије у савременом друштву, са посебним освртом на Европу и Балкан. Аутор успон религије, а посебно религијског фундамента­лизма, повезује са блокираним процесима модернизације и развоја, подвлачећи да трансформација религије од облика креативног испољавања човекових социо-психолошких снага, у облик регресивне деструкције произилази пре свега из структуралних неједнакости и разних облика социјалног насиља у свету, јер како истиче једна максима „Мач ступа на сцену онда када правда закаже и закасни“. У проблематизацији ове теме, аутор афирмише тезу да је успон религије не само израз кризе савременог друштва, већ и облик побуне против апологије размрвљеног аналитичког ума и социјалних неправди. Она је, дакле, са друге стране и својеврсна критика дехуманизације положаја човека и покушај обнове теологије ослобођења. Аутор посебно поентира место и улогу религије у развијању културе мира, глобализације солидарности и разумевања у свету, истичући да нема глобалног мира у свету без глобалне правде.

Полазећи од критике доминантне стратегије развоја у земљама у транзицији, оличеној у неолибералној зависној модерни­зации, која се изродила у рестаурацији капитализма периферије на Балкану, аутор трага за алтернативном стратегијама развоја. Он ту стратегију транзиције са социјалном одговорношћу управо налази у социјалдемократском моделу развоја. У раду се излажу циљеви и вредности социјалдемократског развоја друштва и могућности имплементације ове концепције на балканска друштва.

У раду аутор проблематизује значај религије у земљама у транзицији за ширење културе мира и глобализацију разумевања и солидарности, односно остваривање њене социо-културне интегративне функције у савремености. У фокусу анализе налази се однос трију фактора религија, медији и култура мира. Аутор полази од хипо(тезе): да се имплозијом социјализма у већини постсоцијалистичких друштава, десио култруни шок, те да се она налазе у стању аномије и трауме, у својеврсном расцепу између прошлости и будућности. У таквој ситуацији, када је ста­ри систем хегемоније пропао, а вредности и механизми новог, још увек нису изграђени, религија и медији могу одиграти интегративну или дезинтегративну улогу, могу допринети стабилизацији или подстицати сукоб. Аутор на примеру Балкана, из два периода; 1990-2000; и 2000-2010, управо илуструје овај однос. У првом периоду религија и медији на овом геопростору, а посебно на простору бивше Југославије, инструментализовани од стране политичког фактора, одиграли су негативну функцију, подстичући етнополитичке кон­фликте и сулуду игру ,убилачких идентитета“, подивљалих националиних партикуларитета, што је довело не само до дезинтеграције југословенске политичке заједнице, већ и до дестабилизације нација кроз њихову реетнизацију и ребалканизацију. У фокусу ауторове анализе налази се и истраживање позитивне интегративне функције религије и медија, када они у постконфликтној ситуацији, отварају путеве глобализације разумевања и сарадње међу различитим народима и културама.

Предмет истраживања су ставови студената према могућности остваривања различитих аспеката културе мира у Србији и на Балкану. У раду се полази од одређења појма културе мира развијеног у активностима УНЕСКО-а и УН-а. Посебна пажња је поклоњена ставовима студената према последицама евроинтеграција Србије због утицаја који оне имају на развој Србије. Млади су најважнија циљна група кампање за културу мира као дугорочно улагање у усвајање вредности и праксе културе мира. Истраживање је спроведено на репрезентативном узорку субкластер типа који је чинило 818 студената Универзитета у Нишу. Задаци истраживања су: утврдити у којој мери студенти препознају значај различитих чинилаца за очување мира у Србији и на Балкану; показати како студенти разумеју узроке сукоба који су обележили последњу деценију 20. века на Балкану; утврдити какви су ставове студената према чланству Србије у ЕУ и НАТО; показати какве последице очекују од евроиинтеграција Србије.