Јово Радош
ПРАВДА, ПРАВО И ЕТИКА СИЛЕ
Окупација Републике Српске Крајине, територије која је била под заштитом Уједињених нација , и која је завршном војном акцијом хрватских снага обављена пре двадесет и пет година (од 04. до 05. VIII 1995.) сматра се, све до данас, (од стране Хрватске и њој наклоњених земаља), регуларном, легитимном и историјски окончаном чињеницом. Нажалост, то постојеће фактичко стање, проток времена и обузетост разним другим егзистенцијалним проблемима, довели су до тога да су и многи припадници српског корпуса занемарили ово питање, а одређени појединци су, у међувремену, својим неразумним понашањем, још и „легли на руду“ хрватског оправдавања злочиначке акције „Олује.“ Мало-помало, заборавља се шта се, заправо десило, какав је злочин учињен над нашим народом и шта значи губитак вековних српских простора, са којих је прогнано (или се под притиском иселило преко 800 000 Срба). Темељно етничко чишћење, као и данашњи несхватљиво тежак положај преосталог српског становништва у Хрватској, уопште не дотичу такозвану међународну заједницу, која је своје двоструке стандарде према нама испољавала (односно, испољава) и у многим другим ситуацијама. Демократија коју креирају светски моћници (а декларативно и лицемерно је примењују и правдају када је у питању српски народ), углавном подсећа на „демократију у домету мазгиног ужета“ (Борислав Пекић). У том смислу, и Добрица Ћосић (као председник СР Југославије), у својој књизи Косово, на једном месту са очигледном разочараношћу каже: „Свет је свиреп, подао, покварен.“
