Јелена Вукоичић

У овом чланку аутор разматра непосредан однос између насиља и идентитета у процесима етничке мобилизације и сукоба. Утицај етнички мотивисаног насиља на идентитет, као и идентитета на насиље, је толико јак да се може рећи да су ова два феноме­на међузависна; постојање снажног осећаја етничког идентитета значајно олакшава колективну мобилизацију и подстиче сукобе, док, са друге стране, сукоби и насиље јачају етничке везе, емпатију и идентитет. Истиче се то да посебан значај улоге етнички мотивисаних оружаних конфликата у афирмацији иденти­тета лежи у чињеници да се насиљем у јако кратком временском периоду постижу резултати за које би, иначе, биле потребне деценије, некад чак и векови, као и то да су етнички идентитети афирмисани на овај начин снажнији, отпорнији и дуготрајнији од иденти­тета насталих „класичним“ културним обликовањем. Насиље, стога, како захваљујући свом деструктив­ном, тако и стваралачком потенцијалу, представља вероватно најзначајнији фактор обликовања етничког и националног идентитета.

У овом чланку аутор разматра однос између историје, рата и националног идентитета. Рат представља друштвени и политички феномен који има више значајних друштвених функција од којих је једна од најбитнијих његова улога у стварању и обликовању етничког и националног идентитета. Поред непосредне улоге коју насиље и сећања произишла из њега имају у афирмацији идентитета, фактичке и митске историјске представе рата уграђене су у темеље националних идеологија великог броја нација. Истиче се да моћно и јединствено искуство рата има капацитет давања емоционалног набоја културном и политичком дискурсу, који би било тешко, ако не и немогуће, добити на било који други начин. Ратна сећања заузимају значајан простор у јавном дискурсу, а њихова стварна моћ и утицај посебно добијају на значају у периодима политичких и безбедносних криза. Рат, стога, није само деструктиван фактор друштвеног развоја; сасвим супротно, он често представља мотор изградње културе, идентитета, друштва, државе и, коначно, саме нације, што га чини вероватно јединим феноме­ном који поседује моћ да руши и изграђује, уништава и ствара истовремено.

Бурна историја српског народа на балканском раскршћу великих цивилизација имала је значајан утицај на савремену српску политичку мисао у XIX и XX веку. У периоду од XII до XIV века, под влашћу династије Немањића, Србија је постала највећа и најмоћнија држава на Балкану, а њен успон достигао је свој врхунац за време владавине цара Душана, средином XIV века. Након изненадне Душанове смрти започиње слабљење српске државе која постепено губи територије под налетом турских напада, да би век касније била у потпуности освојена од стране Отоманског царства. Успон и пад средњовековне Србије, и векови које су Срби морали да проведу под окупацијом Отоманске империје, фундаментално су обликовали српску националну свест и идентитет, као и српску политичку мисао и програм помоћу којег су политички лидери и идеолози покушавали да обнове Србију у XIX и XX веку.

Историјски развој српске политичке мисли био је под снажним утицајем ратова и окупација који су обележили велики део историје Срба. Највећи део своје савремене историје, од пада средњовековне Србије у 15. веку, српски народ провео је под окупацијом коју су пратили дискриминација, неправда и насиље. Без обзира на изузетно тешке услове у којима су вековима живели, Срби су успели у томе да сачувају свој национални идентитет и сећање на слободну државу, што им је у великој мери помогло када су почетком 19. века подигли устанак. У готово непрекидном низу ратова у 19. и првој половини 20. века Срби су покушавали да се ослободе окупаторске власти и уједине свој народ који је живео у различитим државама. Несрећне историјске околности под чијим је утицајем српски народ, подељен из међу великих царстава, живео вековима обликовале су српску националну идеологију у складу са идејама ослободилачке борбе, националног уједињења и обнове средњовековне српске државе. Темељ српске политичке мисли постале су управо идеје ослободилачког рата и националног уједињења које су суштински биле водиље националне политике у 19. и 20. веку.

Исламизам представља један од највећих безбедносних изазова у савременом свету, с обзиром на чињеницу да се управо на овој радикалној и искључивој политичкој идеологији темеље ставови и циљеви највећег броја активних и утицајних терористичких организација широм света. Ова безбедносна претња присутна је и на Балканском полуострву, а једна од најугроженијих земаља је Босна и Херцеговина, а нарочито њен муслимански/бошњачки део. Међународна исламистичка мрежа у Федерацији БиХ, успостављена након распада СФРЈ и почетка грађанског рата, у међувремену се развила у организован систем и кључну регионалну безбедносну претњу која у знатној мери угрожава и Србију. Велики проблем у борби против исламизма и тероризма у БиХ представља благонаклон и заштитнички однос који бошњачка политичка елита у Сарајеву има према исламистима, али и симпатије које постоје у бошњачком националном корпусу за џихадске ’свете ратнике’. Са друге стране, званичници Републике Српске изразито су критични према овом феномену и већ дуги низ година упозоравају на последице које несметано деловање исламиста може да има на безбедносnу ситуацију у БиХ. Може се, заправо, рећи да је једини безбедносни орган у Босни и Херцеговини који се одговорно односи према исламистичкој претњи МУП Републике Српске који, једини у БиХ, спречава претварање територије читаве државе у широку исламистичку базу.

Национализам представља један од најзначајнијих друштвених и политичких феномена у савременим међународним односима. Моћ идеологије национализма у великој мери произилази из чињенице да је она истовремено етничка и политичка, што представља значајну предност у односу на неке друге идеологије које имају само политичку димензију. Као етнички и културни феномен, национализам омогућава идентификацију појединца са широм етничком заједницом, чиме испуњава неке од основних људских потреба – потребу за сигурношћу иа потребу за припадношћу. Са друге стране, као политички феномен, управо захваљујући својој етничкој и емоционалној димензији, националистичка идеологија поседује велики мобилизаторски потенцијал, који добија посебан значај у друштвеним, политичким и безбедносним кризама. Политичке елите, уз помоћ идеологије национализма, најбрже и најлакше могу да окупе већину припадника одређене нације око јединственог националног циља, што је од пресудне важности за стабилност, просперитет и, на крају крајева, сам опстанак националних држава.

Исламизам представља једну од најдинамичнијих и најутицајнијих савремених политичких идеологија на којој се темеље идеолошки ставови и политички циљеви највећег броја активних и утицајних терористичких организација широм света. Једна од основних карактеристика исламске политичке идеологије јесте отпор исламизма свим секуларним културним и политичким вредностима које су суштински супротстављене исламском вредносном систему, заснованом на правилима религије. Управо је схватање културних специфичности исламске цивилизације неопходно у циљу разумевања муслиманског револта против Запада, између осталог манифестованог и у форми исамистичког тероризма, који није усмерен само против западне политичке хегемоније, већ је један од његових највећих циљева супротстављање експанзији западног, секуларног система норми и вредности. Наиме, исламска цивилизација заснована је на теоцентричном погледу на свет и има своје сопствене погледе на друштво и начин живота читавог човечанства, као и тежњу да ове погледе учини универзалним, али, за разлику од западне цивилизације, она никад није била у могућности да започне процес глобализације и прошири свој културни и вредносни систем широм света.