Ивана П. Бодрожић

Полазећи од претпоставке да је кривично право ultima ratio societatis, као инструмент државне реакције на криминалитет, та да је као такво засновано на правно-догматским начелима о сопственој изузетности, супсидијарности и фрагментарности, која подразумевају релативно конзервативан карактер ове наглашено репресивне гране права, у раду се анализирају особености континуираних законодавних интервенција у области одредаба материјалног кривичног права у Републици Србији и настоји дати одговор на питање какве су њихове могућности и домети у борби против криминалитета, као националне одговорности државне власти, као и да ли су засноване на правним или политичким импликацијама? Иако кривично право као систем правних норми мора стално да се прилагођава условима савременог криминалитета, у оквирима брзог и динамичног развоја друштва и друштвених односа, што се манифестује кроз интервенције законодавца, као дела политичке власти, оно мора бити чврст и релативно конзервативан систем прописа, јер се на основу његове кохерентности и стабилности може процењивати карактер демократичности друштва, начелно посматрано. Иако је Република Србија усвајањем Кривичног законика 2006. године добила модеран, кодификован, системски закон из области материјалног кривичног права, он је вишекратно, чак седам пута, мењан и допуњаван, те се у раду анализирају питања оправданости и нужности ових континуираних интервенционистичких захвата, њиховог карактера, као и питања одређивања њихове доминантне природе као правне или политичке. Аутор у раду износи закључак да реформе у области кривичног материјалног права, као искључиво правног механизма контроле криминалитета, морају бити у складу са обимом, динамиком и формама савременог криминалитета, насупрот чему стоје сви облици његове политизације ради постизања дневнополитичких циљева.

Лажне вести утичу на политику на разне начине. Њихово ширење може имати озбиљне политичке импликације, посебно на безбедносном плану. Лажне вести прате свет политике од најстаријих времена, али данас представљају глобални проблем, који захтева глобално решење. Моћ глобалне инфосфере (Интернет, мобилна телефонија, кабловска телевизија, целодневне вести), која подразумева дистрибуцију милијарди порука међу корисницима, заснована је на чињеници да људи поменуте поруке усвајају као истините, без непосредног личног искуства, али и без провере. Категорија истине постаје депласирана. Уместо ње долазе поруке, у које појединци верују по сопственом избору. Полазећи од слободе изражавања и права на правовремено и истинито информисање као полазне тачке, аутори настоје да дефинишу обим и садржину феномена лажних вести, идентификују политичке импликације њиховог ширења, изврше анализу постојећег правног оквира у Републици Србији и правних механизама државне реакције на ову девијантну друштвену појаву, посебно кривичноправних и предложе вишедимензионални приступ решавању овог сложеног феномена. На крају рада констатује се да би законодавство у овој области требало да има међународни карактер, те да буде интердисциплинарно, као и комплементарно са осталим механизмима социјалне политике, јер се само у садејству владиних агенција, цивилног сектора, научних радника, технолошких компанија и стручњака за политичку комуникацију могу развити ефикасни механизми интегрисани и у хоризонталној и у вертикалној перспективи.

У раду су анализирани начин, модел и садржина кривичноправне заштите од тероризма у законодавству Немачке, као државе која је имала непосредних негативних искустава са терористичким нападима и развијала антитерористичке мере и законодавство. Упоредноправна анализа вршена је постављањем одређених начелних проблемских питања која се односе на то да ли је тероризам у националном законодавству регулисан одредбама кривичног законика, посматрано у ужем смислу или је реч о lex specialis-u, какав је карактер правног акта у којем се налазе одредбе о тероризму, дакле његова правна природа, посматрана са аспекта општости поменутог прописа или пак његовог евентуалног дерогативног карактера, какав је степен усклађености односно неусклађености националних кривичноправних прописа са кривичноправним одредбама Европске конвенције о тероризму и Оквирне одлуке Савета ЕУ о тероризму, као и како је одређена радња тероризма, дакле да ли је реч о високом степену општости или о казуистичком приступу дефинисања овог конститутивног обележја кривичног дела које се анализира. У кривичном законодавству Немачке извршена је хармонизација са релевантним регионалним документима о тероризму као кривичноправној категорији, коју карактерише наглашена кривичноправна репресија, експанзионизам и превентивно реаговање. Аутор на крају рада констатује да иако тероризам несумњиво представља један од најтежих облика криминалитета, кривичноправна реакција на тероризам у законодавствима националних држава требало би да поштује достигнућа кривичноправне догматике, која јој обезбеђују карактер либералног, правнодржавног кривичног права, које је иманентно демократским вредностима прихваћеним на нивоу ЕУ и Савета Европе, као и у свим уставним демократијама држава чланица.

У раду се обрађује питање да ли је међународна заједница, у оквиру процеса развоја правних инструментата реакције на савремене тешке облике криминалитета, тероризам препознала, као у тој мери друштвено опасан феномен, да га уврсти у стварну надлежност јединог универзалног међународног судског тела Међународног кривичног суда и прогласи међународним кривичним делом. Будући да начела међународног кривичног права своју правну снагу црпе из општеприхваћених принципа националних кривичних законодавства и материјалноправно утемељење тероризма као категорије међународног кривичног права мора да испуни строге стандарде који важе и за обликовање обележја бића кривичног дела на националном нивоу. Оно што приликом стварања норми међународног кривичног права посебно мора бити испоштовано је и начело солидарности и узајамног поверења међу државама, које подразумева ограничења суверенитета држава у правцу преношења дела своје надлежности на наднационалне институције међународне заједнице, какав је МКС. У прилог томе аутор након разматрања различитих могућности за препознавање тероризма као кривичног дела из стварне надлежности МКС-а износи бројне аргументе који иду у прилог могућности препознавања и предвиђања тероризма као засебног међународног кривичног дела за које би МКС био надлежан pro futuro.