Др Игор Јанев

У овом раду разматрамо државне теорије које се ослањају на суверену интеракцију државе са другим државама, чиме се испољава суверенитет и само-дефинише држава. Државна теорија интеракције и својеврсног само-одређења кроз интеракцију успоставља најпре међународно-правни субјективитет (поред унутрашње-правног који настаје касније) и надаље овакав ентитет са одређеним правним и политичким капацитетима одређује и развија елементе и димензије свог државног интереса. Национални интерес једног међународног лица (или субјекта) одликује се увек спољном политиком према другим међународно-правним лицима односно, у ужем смислу, према државама које такође интерагују (тј. имају дипломатски капацитет). Овакве теорије о самоодређењу државе кроз међународну државну интеракцију, где државни или национални интерес има базичну улогу, имају посебно место у редефинисању политичке теорије државе и права.

У овом раду доказујемо незаконитост Трибунала за бившу Југославију. Ово доказујемо анализом законитости резолуција којима је овај Трибунал основан. Ту је употребљена логика везана за доказивање правних норми и њихових особина у случајевима чланова 4-6. Повеље. Принцип егзостивности и изричите интерпретације нашао је овде посебно место у интерпретацији чланова Главе VII Повеље. На бази анализе чланова 41. и 42. Повеље доказујемо да су УН починиле ultra vires акт оснивањем Трибунала. С овим у вези, предлаже се лек у виду провере законитости резолуција којима је овај Трибунал основан, постављањем питања, посред­ством главног УН органа, Међународном суду правде у Хагу.

У овом раду изложићемо важније аспекте уставног права Европске Уније садржаног у Уговору о Уставу за Европу. Овај ће бити анализиран у светлу битних историјских измена у институционално-правном си­стему Европске Уније. У политичко-правној анализи посебно место је дато односу органа Уније и односу унутрашњег права чланица Уније и права Уније (као целине-субјекта). Основна хипотеза коју постављамо је да у Уставу ЕУ постоји демократски “дефицит” укорењен у системским одредбама и нормама с тежњом да се фаворизују интереси мањег броја водећих држава.

Рад који је овде представљен садржи класификацију основних усмерења у профилисању социјалне полити­ке у Европској Унији. Овде је покушано да се деривирају општији модели социјалне политике које налазимо у оквиру чланства Европске Уније. Већи број усмерења везаних за практичне политике сведени су на једноставнију класификацију основних модела социјалне политике. С овим моделима у вези донети су и општи закључци у вези потребних реконструкција усмерених ка јединственој социјалној политици Европске Уније. Нужност централизование социјалне политике у Унији произлази из кретања ка вишем степену економске интеграције и профилисању обједињеније заједничке економске политике која има дејство на (социјалну сферу) популацију Европске Уније.

У овом раду изложена је уставна структура власти која је изражена у тексту Устава Србије. Она открива иновативне елементе, као и елементе које је могуће критиковати. Као што је показано, одређене општије формулације положаја посланика у односу на своју странку и располагање мандатима уносе могућност добронамерне критике у оквиру дела уставног текста који повезује њихове мандате са партијским поретком.

Сврха овог рада је да се идентификују и подвргну одговарајућој методологији најбитније теорије безбедности. Истраживањем компаративног вида класичне и савремене теорије, дошло се до закључка да појам безбедности најподесније одређују савремени међународни концепти. Неолиберализам и Неорелизам постепено доводе до закључка о потреби укључивања системског аспекта у циљу допуне основних варијабли колективним зависним променљивима. Безбедност се овде може сагледати као мултиваријантна појава која се може изучавати операционим истраживањима, а посебно облицима програмирања. Критиком постојећих група теорија, укључујући и системски правац, долази се до закључка да је најконзистентнији начин дефинисања безбедности, онај који уоквирује нова Релационистичка филозофија и методологија.

У овом раду је приказан правац економске теорије везан за процењивање ефеката од трговине, са посебним освртом на мерење капацитета државе за интегрисање у економску унију. Анализа започиње Смит-Рикардовим моделом компаратовних предности и завршава теоријом капацитета за придруживање унији који би био прихватљив за статистичку обраду код држава које могу да мере агрегатни национални профит земље. Као што је показано, већ теорија компаративних трошкова показује да трговинско повезивање представља сарадњу која се може сматрати претечом економског интегрисања као ближим и интегрисанијим видом те исте сарадње која је добила нову форму обједињеног тржишног простора. После претеча интегративних теорија код Смита, Рикарда и Мила, теорија сарадње се експандује кроз нове еко­номске елементе и релације. Њима се допуњује знање о економској сили и мотивима од значаја за приближавање држава. Николсон и Грахам указују на значај величине државне економије и територије за одрђивање економских предности и трошкова. По Николсо­ну односи размене тендираће унутрашњим односима размене веће државе. Схватању Николсона приклања се Бестебл и Маршал. Према Грахаму битни фактори за расподелу добити су: 1) географска димензија државе; 2) демографска димензија државе; и 3) економско трговинска димензија државе (тржиште, производња, доходак, и посебно доходак пер капита). Слабије развијене државе ће уз веће трошкове, према овом концепту, моћи да трансформишу своју економију него развијене државе. По Грахаму слабије развијене државе немају исте могућности ефикасније диверзификације и њихов развој зависи од преорјентације производње на извоз, а пост-трговински однос размене представља основни показатељ ефикасности. Хаберлер је повезао принцип опортуних трошкова и маргиналних трошкова. Маргинални трошкови су трошкови потребни за произвођење једног додатног (у односу на постојећи обсег производње) производа. Јединични прираст битнији је од просечног раста и он одређује цене роба и ефикасност. Даље, Охлин-Хекшеров модел упућује на закључак о потреби анализе предности и трговинских перформанси при разматрању капацитета за интеграције. Овде се компративне пред­ности редефинишу ефектима мобилности фактора, који тендирају ка изједначењу цена у некој економској заједници. Кејнсов модел везе инвестирања или трошења генерално указује на капацитет националног тржишта који је изражен кроз доходак. Код мерења интегративног капацитета било које економије која треба да се прикључи групи економских тржишта које функционишу као једно тржиште, доходак те националне економије одређује могућност потрошње такве привреде која уколико уђе у интегрциону целину повећава укупну висину потршње. По Махлупу повећање дохотка од промене извоза довешће (у зависности од маргиналне склоности увозу и маргиналне склоности штедње) до новог дохотка кроз циклусна понављања која ће смањивати нов принос до скоро нулте вредности. Умањење извоза, као и инвестиција дово­ди до супротног ефекта (више него пропорционалног) умањења националног дохотка. Капацитет за интегрисње неке привреде је, како овде закључујемо, посебно зависан од увозног капацитета земље која се интегрише, као и у односу на ову државу увозног капцитета групе држава које представљају царинску или економску унију. Увозни капацитет економске интеграције уније представљаће извозни капацитет државе која је предмет могућег прикључења оваквој заједници. На послетку, кроз разматрање осталих теорија дошло се до дефиниције економског капацитета која је била предмет нашег рада. Капацитет државе прикључењу је способност да нека држава промени висину њене профитне марже или њеног модификованог вида (P_i-ex-post -P_i-exante) / P_tot K_i при преласку у везано интегративно стање. Способност да се промени маржа при везвању (облика P_i / P_i-tot је капацитет државе за интегра­тивно стање обележен K_i. P_i-tot овде представља агрегатни национални профит државне економије.

Предмет овог рада је мерење институционалног капацитета Србије за реформе. Реформе институција Србије су овде везане за захтеве приближавања Европској унији. Претпостављајући да постоји линеарна корелација између јачине капацитета институција и способности за њихово мењање, капацитет институција изражавамо као однос агрегатног обима институција који се може променити у времену. Ана­лизом динамике промене институција у оквиру овог истраживања, дошли смо до закључака о општем институтционалном капацитету Србије, који је ли­неарно корелисан са реформским институционалним капацитетом. Овај капацитет је у случају Србије, као што закључујемо, веома висок.

У овом раду је извршена анализа и разматрање теоријског разграничења доктрине и теорије дипломатије од других теорија у оквиру спољно-политичке и међународно-политичке методологије и теорије. Општи предмет аналитичко-синтетичког разматрања дипломатских појава и класификација је везан за дисциплину увод у дипломатију или општу методологију дипломатије. Посебан нагласак је стављен на доктринарну класификацију савремене дипломатије и практичне функције овог вида правно-политичког деловања.

Ово истраживање разматра међународну заштиту интелектуалне својине. Анализа указује на развијеност прописа на међународном плану и даје пресек важнијих уговора у овој сфери. Презентовани су инструменти од Париске конвенције доСпоразума о трговинским аспектима права интелектуалне својине ТРИПС. Дошло се до закључивања да треба ближе дефинисати основне појмове интелектуалне својине и права над њом.

У овом раду се разматра развој теорије међународних односа у сферама политике, права и економије. Настоји се да се пронађу заједнички аспекти у њиховом кретању. Циљ је доћи до закључака о потреби иновирања методологије научног рада у овим дисциплинама науке.

У овом раду врши се правна и политичка анализа Бриселског споразума и последица овог акта. Ова анализа даје и пресек међународних услова у којима је овај акт настао. Утврђено је да су безбедносни међународни притисци, уз сталне унутрашње притиске, а посебно нарушена ситуација на Косову и Метохији (КиМ) резултирале Бриселским споразумом, који је један од најнеповољнијих аранжмана које је Србија икада закључила. Правна анализа је показала да овај документ и поред значајног броја међудржавних елемената, ипак није међународни уговор. Показало се да недостаје само један основни елеменат за тумачење овог акта као међународног споразума. Недостаје имплицитна сагласност (као и експлицитно дата сагласност) да се овде ради о међудржавном (међународном) акту. Исто, ту недостаје и имплицитна и експлцитна сагласност да се други субјект призна као држава до de jure, па ни de facto признања, али је ипак закључен акт који обилује међународно правним димензијама. Овакав акт, као што је примећено представља преседан међународног - уговорног права. Са политичког становишта, закључено је да споразум отвара и даје одређене могућности да се Србија у Уједињеним нацијама бори против признавања и учлањења „Косова“ у Уједињене Нације. Овде стога постоји простор за даљу политичку борбу у универзалним међународним организацијама, како би се заштитила национална безбедност Србије и највиши интереси државе.