Хатиџа Бериша

Правци развоја стратегије националне безбедности увек су по правилу усклађени са виталним националним интересима и модерним тековинама друштва, који су прожети савременим изазовима, ризицима и претњама и расположивим инструментима моћи. Свеобухватно увођење вештачке интелигенције у систем функционисања државе кроз различите области примене имаће значајан утицај на будући развој друштва. Методологија и динамика имплементације зависиће свакако од потреба и могућности државе. Циљ овог истраживања је да анализира могућности вештачке интелигенције у домену одбране, актуелизује тему и приближи стручној јавности. Основна теза овог рада говори да је разматрање могућности примене вештачке интелигенције у будућем развоју система националне безбедности потребно дефинисати у стратешким документима државе. Основна чињеница која иде у прилог тези је све већи утицај вештачке интелигенције на развој аутономних оружаних система, као и измењена физиономија савремених оружаних сукоба.

Начин живота какав данас познајемо инхерентно се ослања на високу технологију, што недвосмислено наглашава потребу за разматрањем важних аспеката употребе вештачке интелигенције. Ово је посебно важно са аспекта приближавања ове револуционарне технологије обичном човеку који од ње очекује оптимизацију и унапређење окружења у којем живи и ствара. Свака технологија која има потенцијал да конкурише људској моћи у процесу одлучивања мора се детаљно разматрати и друштвено прихватати у оквирима који не угрожавају универзална људска права. Широка прихватљивост вештачке интелигенције представља неопходан услов за њену примену у стратегији националне безбедности. Претходно наведена чињеница поставља се велики изазов за будуће креаторе политике, који морају балансирати између етичких и функционалних аспеката улоге вештачке интелигенције у нормативно-правном и безбедносном домену.

Разматрање употребе вештачке интелигенције у систему националне безбедности и одбране је од кључног значаја за државу. Напредак вештачке интелигенције значајно ће утицати утиче на развој технолошко-техничких могућности државе. Имплементацијом нових способности у систем одбране вештачка интелигенција ће бити значајно средство обраћања од малициозних активности потенцијалних непријатеља, али исто тако и средство активног деловања у циљу остварења националних интереса. Међутим, употреба вештачке интелигенције у систему националне безбедности представља изазов пре свега у сфери приватности и етике, што захтева развој строгих протокола и норматива за њену употребу. Анализа великог борја извора потврђује постојање напреднијих аутономних оружаних система, што јасно имплицира перспективу њихове примене у будућим оружаним сукобима. Рад даје приказ где су на примеру две стратегије развоја и употребе вештачке интелигенције јасно виде вектори даљег развоја. Имплементација у систему одбране је од суштинског значаја за обезбеђење супериорности у домену одбране националних интереса.

Вештачка интелигенција представља неизоставан аспект модерног живота што даје још један аргумент за њену употребу у систему националне безбедности и одбране. Реалност у којем државе свој систем националне безбедности заснивају на концепту тоталне одбране имплицира да је нужно следити савремене трендове и развијати аутономне оружане системе. Национална безбедност захтева коришћење најновијих технологија, што нас стимулише да развијамо нове концепте и решења, доприносећи тако глобалној безбедности, а уједно и заштити националних интереса. Иако Република Србија нема могућности да самостално развија вештачку интелигенцију, може активно учествовати у међународним пројектима и имплементира инострана решења. Важно је да се дефинишу циљеви, средства и задаци за све чиниоце безбедности и одбране, како би се имплементирала ова витална технологија. Промовисање друштвеног прихватања вештачке интелигенције, уз поштовање етичких принципа и правних норми, једнако је важно државно питање. Држава треба стратегијски да размишља о остваривању националних интереса и да користи све расположиве ресурсе, пратећи развој својих инструмента моћи и адаптирајући стратегију у складу са савременим концептима.

Проблемски, рад се односи на анализу геостратешког значаја региона Индо-Пацифика и геополитичким кретањима и дешавањима у истом, на почетку 21. века. Успон Кине као политичке, економске и војне силе, представља најважнији догађај у трансформацији глобалног међународног система којим су суверено владале САД. Оваква геополитичка реалност усмерила је светску пажњу са евроатлантског на индо-пацифички регион. Поред тога, економски раст региона, у нераздвојној синергији са политичким и војним стратешким интересима, представља велики изазов дугогодишњој доминацији САД у Индо-пацифичкој регији. Трансформација Кине у регионалну силу са глобалним аспирацијама, променила је структуру регионалних односа нарушивши донедавно неупитну америчку хегемонију у овом делу света. Предмет рада односи се на испитивање геополитичких кретања у региону Индо-Пацифика, са гледиштем да је већ присутан геополитички „пивот” на почетку 21. века. Регион Индо-Пацифика обухвата велико водено, али и копнено пространство, међутим његова специфичност огледа се у чињеници да је најзначајнија „геополитичка игра” данашњице везана за дешавања у водама Јужног кинеског мора. Источна Европа јесте била геополитички центар гравитације последњих стотину година, али успон Кине као политичке, економске и војне силе и дешавања у Јужном кинеском мору указују да би исто могло бити „поморски осовински регион” у 21. веку.

Вештачка интелигенција (ВИ) има потенцијал да утиче на све врсте и нивое извођења војних активности, на стратегијском, оперативном и тактичком нивоу. С тим у вези, предмет рада је разматрање како системи ВИ, и у ком обиму, могу утицати на припрему и извођење различитих нивоа војних операција. Рад разматра импликације ВИ у контексту стратегије, доктрине, војних планова, правила ангажовања и наређења за извођење операција. Наведено истраживачко питање захтева широк угао анализе примене нових технологија у војној делатности, технолошком развоју савремених армија, као и разматрање политичких, војних, правних и етичких перспектива премене ВИ у оружаним снагама. Сходно томе, рад идентификује могућности, изазове и отворена питања у вези наведене теме, али и даје свеобухватна запажања. Рад се завршава оценом да основа одговора истраживачког питања лежи у интеракцији људског фактора и ВИ. Рад пружа и смернице за унапређење даљег истраживања и креирања политике о одговарајућој интеграцији, управљању и употреби ВИ у војним операцијама.

У раду се полази од тога да је савремено доба, период од потписивања Вестфалског уговора до данас, те да је постојећи глобални систем колективне безбедности довољан гарант очувања суверенитета националне државе у савременом свету. Он може представљати истрајност за државу, а истрајност са којима се суочава држава биће разматрани у политичкој и економској димензији у периоду након Хладног рата. Ауторке кроз рад полазе са теоријским одређењем националне државе, односно изношењем кључних карактеристика по чему се држава разликује од ранијих облика политичког организовања. Ауторке у раду идентификују основе истрајности са којима се суочила национална држава у периоду након Хладног рата, са тежиштем на економске и политичке изазове, након чега указују на улогу Организације Уједињених нација у чувању међународног мира и безбедности у постхладноратовском периоду.

Међуетничке напетости које су на територији БиХ кулминирале ратним сукобима 1992-1995. године биле су, по многим мишљењима, потенциране и религиозним набојима и симболизмом, а динамика и интензитет сукоба је био додатно подржан верским елементом. С обзиром на изузетан утицај које верске заједнице имају на простору Западног Балкана, потребно је објаснити узроке настанка овог феномена и негативне последице таквих односа који су још и даље снажно присутни. Циљ рада је да се кроз историјски преглед генезе и узрока, дају одговори на питања, да ли је у БиХ дошло до верског сукоба због кога је угрожена њена безбедност? Колика је била улога религије и верских заједница при ескалацији сукоба, и да ли је угрожавање безбедности било искључиво на верској основи? Указује се на неопходност објективног сагледавања изазова, ризика и претњи који могу да утичу на развој мултикултуралног и мултирелигијског босанскохерцеговачког друштва и безбедности БиХ. Јасно је да без активног позитивног односа верских заједница, истински суживот и помирење нису могући, па стога истичу њихову велику одговорност и утицај на стање безбедности БиХ.

Спровођењем Заједничке безбедносне и одбрамбене политике засноване на заједнички утврђеним принципима, механизмима и институцијама Европска унија жели преузме већу одговорност и улогу у европској безбедности и одбрани и ојача свој утицај и углед у решавању бројних питања у погледу мира и безбедности у свету. Управо ослонац на тврду, меку и нормативну моћ чини Европску унију респектибилним фактором у односу на друге наднационалне организације. ЕУ унутрашњом трансформацијом намерава да, кроз прагматичан приступ, искористи компаративну предност у капитализовању меке моћи у односу на НАТО, као и да испољи значајнији војно-цивилни потенцијал за очување мира и безбедности у региону и свету. Такође жели да новим и потенцијалним чланицама Европске уније наметне заједничке нормативне оквире и вредности за које се залаже како би ојачала своје позиције у увећала своју моћ за деловање на међународном плану. У том контексту анализа показатеља меке моћи Немачке, водеће чланице Европске Уније и Србије, кандидата за учлањење у ЕУ, указује на важност овог сегмента моћи посебно имајући у виду дугорочне аспирације Републике Србије ка пуноправном чланству ЕУ.

Џихадизам као идеолошки и политички покрет представља глобалну претњу за међународни светски поредак и демократске вредности савременог друштва. Управо због своје блискости са Исламизмом и Исламским фундаментализмом, неразумевања западног, превасходно хришћанског и секуларизованог друштва, погрешне и несмотрене политике великих сила у региону Блиског Истока и Северне Африке, џихадизам је ношен таласом глобализације попримио неслућене размере. Замрзнути сукоби на простору Блиског истока и Африке, дуготрајна политичка и друштвена транзиција, лоше економске реформе и варварска приватизација потпомогнута корупцијом и организованим криминалом, произвели су велика друштвено-економска раслојавања и недостатак предвидиве друштвене перспективе посебно за мањинске и угрожене друштвене групе. Тиме су створени повољни предуслови за регрутацију и мобилизацију незадовољних и разочараних појединаца од стране исламских џихадиста. У раду ће се разматрати теоријска полазишта концепта за супротстављање глобалном џихадизму, који подразумева свеобухватно и дугорочно ангажовање државе и друштва у борби против ове глобалне претње.

Свака држава на свету у обавези је да сагледава и процењује изазове, ризике и претње по њену безбедност. На основу те процене и Република Србија усклађује своје спољнополитичке активности са државама које имају интерес изградње стабилне безбедности на свим нивоима. У политичко-безбедносном смислу показало се да су мале државе покушавале да осигурају сопствену безбедност и кроз партиципирање у војним савезима. Као војно неутрална земља Србија се определила за сарадњу и са НАТО савезом и са Организацијом договора о колективној безбедности (ОДКБ), чиме се њен политичко-безбедносни положај знатно усложио. Међутим, основни политичко-безбедносни проблем Србије јесте, што и даље покушава да спроводи Југословенску стратегију „балансирања“ која је била делотворна у биполарном свету и за време „Хладног рата“. Анализом Устава и других законских и подзаконских аката уочава се да је Република Србија у Резолуцији Народне скупштине Републике Србије о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка од 26. децембра 2007. године унела и пасус о војној неутралности Србије.Овој одлуци није претходила јавна и стручна расправа, сходно демократској пракси, и овако битна одлука донета је у једној реченици, у документу који се начелно односи на нешто друго. Осим тога, неутралност се не спомиње ни у другим законским и подзаконским актима, па је чињеница да је читава спољнополитичка и безбедносна оријентација државе дефинисана само једном проширеном реченицом.