Dragomir Anđelković

Odnosi Rusije i Belorusije, od raspada Sovjetskog Saveza pa do danas, prošli su kroz više faza. Proces postepenog udaljavanja, započet posle sloma zajedničke države, zaustavljen je sredinom 90-ih godina, sa dolaskom Aleksandra Lukašenka na čelo Belorusije. Ujedno, taj događaj predstavlja prelomnu tačku kada se radi o odnosu zvaničnog Min­ska prema ruskim korenima Belorusa. Belorusija je povela odlučnu prorusku kako unutrašnju, tako i spoljnu politiku, što je ujedno predstavljalo i probelorusku politiku, jer je uvažena višeslojnost identiteta većinskog naroda te zemlje, i time izbegnuto njegovo raspolućivanje, na način koji se desio u Ukrajini ili Crnoj Gori. Konačno, orijentacijom na Rusiju omogućen je brzi ekonomski oporavak Belo­ruske, kao i njen dalji razvoj, i to na socijalno odgovoran način. S druge strane, i Ruska Federacija je imala čitav niz racionalnih razloga kako geopolitičke, tako i unutrašnjopolitičke prirode uz emotivne motive proizašle iz istorijskog nasleđa da svestrano radi na približavanju. Odnosi dve države su krenuli uzlaznom linijom, pa je namah delovalo da se one približavaju i stvaranju federalne zajednice. Međutim, zbog različitih ekonomskih i socijalnih sistema, interesa vladajućih garnitura, ali i objektivnih teškoća proizašlih iz činjenice da se radi o, u pogledu veličine, broju stanovnika i resursa kojima raspoložu, drastično različitim zemljama bez obzira na bliskost i zajedničko poreklo dva naroda do toga ipak nije došlo. Štaviše, odnosi između Minska i Moskve od sredine dvehiljaditih povremeno doživljavaju ozbiljne krize, a tenzija među njima je stalno prisutna. Ipak, dosadanji nivo ekonomskog i svakog drugog povezivanja, kao i dugoročni spoljni i unutrašnji interesi obe države, odnosno tamošnjih vladajućih garnitura, garant su da će saveznički odnosi među njima opstati, možda tek uz formalnu, ali svakako ne i suštinsku distancu, bez obzira što se namah učini da je na pomolu strateška preorijentacija Minska. Uostalom, ma koliko to na prvi pogled delovalo paradoksalno, interes Moskve je ništa manji od Minska, da u okolnostima kada ta zemlja više ne može da postane čak ni periferni deo evroatlantskog bloka, ona poboljša svoje veze sa Briselom, i ubuduće predstavlja partnera, a ne otežavajući faktor, u odnosima Ruske Federacije i EU.

Velika svetska kriza uzdrmala je ekonomije SAD, zapadnih, kao i nekih drugih zemalja. Model življenja na račun budućnosti, uobičajen na Zapadu, pre ili kasnije je morao da dovede do krize. Da li sadašnji problemi predstavljaju uvod u predstojeće mnogo gore razdoblje, teško je reći. U radu je ipak prihvaćeno optimističko stanovište, prema kome će SAD i druge zapadne zemlje prevazići krizu i nastaviti stabilno da se razvijaju. No, sve relevantne prognoze ukazuju da će i u tom slučaju, u narednim decenijama mno­go veći ekonomski, i u skladu sa njim vojno-politički zna­čaj, dobiti druge zemlje, pre svega Kina, Indija i Rusija. U kontekstu svega rečenog, autor je nastojao da sagleda da li srpska spoljnopolitička orijentacija pragmatično prati pomeranja težišta svetske ekonomske i političke moći. Da li je kulminacija krize na zapadu, i njen uticaj na Srbiju, suštinski doprineo prekidu sa jednostranim evroatlant­skim spoljnopolitičkim usmerenjem? Zaključak je da uprkos zvaničnoj priči o četiri stuba spoljne politike, do njene dubinske promene nije došlo. Radilo se samo o taktičkim potezima sa ciljem da se od Vašingtona i Brisela izdejstvuju izvesni ustupci, pre svega, radi ublažavanja posledica krize i odlaganja suočavanja sa konsekvencama neuspele tranzicije.

Osvrt na knjigu: Сергей Караганов (ред.), Россия и мир. Новая эпоха, Москва, АСТ, 2009.