Драгољуб Тодић

У раду се даје приказ основних извора међународног права животне средине којима се регулише управљање и заштита природних ресурса. У уводном делу се указује на извесна методолошка питања и тешкоће у дефинисању појма „природни ресурси”. Наглашава се значај природних ресурса као узрока потенцијалних сукоба између држава. Централни део рада је посвећен анализи међународно-правних оквира управљања и заштите природних ресурса. Указује се на чињеницу да се норме од значаја за природне ресурсе могу пронаћи у различитим областима међународног права (животна средина, инвестиције, људска права, хуманитарно право, итд.). Посебно се анализирају релевантни међународни уговори у области животне средине. У другом делу рада се разматра садржај одредби Глобалног пакта за животну средину које су од значаја за природне ресурсе. Основни циљ рада је испитивање односа међународних уговора у области животне средине према природним пресурсима. У раду се разматра теза да управљање и заштита природних ресурса нису уређени на целовит начин и да Глобални пакт за животну средину представља један од покушаја изградње интегралног приступа заштити животне средине, укључујући и природне ресурсе.

У уводном делу рада се даје преглед кључних питања која одређују општи контекст расправе. Указује се на критично стање водних ресурса и различите димензије могућих проблема у овој области. Посебно се скреће пажња на водни саобраћај као чинилац који доприноси погоршању стања водних ресурса и стањa животне средине у целини. На примеру прописа у области саобраћаја на унутрашњим водама и прописа у области животне средине Републике Србије (РС), указује се на отворена нормативна питања која представљају препреку унапређењу стања водних ресурса. Анализирају се прописи којима се регулише саобраћај на унутрашњим водама са становишта начина како је регулисана заштита животне средине. Посебно се указује на одредбе којима се регулишу обавезе и права различитих субјеката у погледу мера за спречавање загађивања животне средине, укључујући и управљањe отпадом. Истовремено, указује се и на прописе у области животне средине који су од значаја за саобраћај на унутрашњим водама. Такође, даје се преглед најзначајнијих међународних уговора којима се регулише саобраћај на унутрашњим водним путевима и заштита животне средине. Основни циљ рада је сагледавањe начина како је регулисана заштита животне средине у прописима који регулишу саобраћај на унутрашњим водама. Идентификују се тачке преплитања два правна режима (водни саобраћај и животна средина) и указује на отворена питања и могуће слабости у постојећем систему норми.

У раду се указује на најзначајније елементе система управљања климатским променама кроз сагледавање институционалних аспеката на три различита нивоа (глобални, регионални, национални). Посебно се наглашава значај реформе система управљања кроз ре­форму Програма УН за животну средину (УНЕП-а), јачање координације измеђуразличитих међународних мултилатералних уговора у области животне сре­дине и формирање Међународне организације за жи­вотну средину. Улога субјеката управљања на националном нивоу доминантно се анализира кроз права и обавезе држава чланица Оквирне конвенције УН о промени климе и других међународних уговора у обла­сти животне средине. Регионални аспекти управљања разматрају се, превасходно, као део активности појединих регионалних организација или као допринос регионалних власти у појединим сложеним државама. Основна теза која се доказује у раду је да у расправама о реформи система управљања доминирају идеје о реформи глобалних елемената система уз извесно занемаривање питања односа између различитих нивоа управљања.

У расправама о различитим аспектима односа између нуклеарне енергије и климатских промена понекад се инсистира на поларизованим ставовима (развој и коришћење нуклеарне енергије се види као једна од недовољно искоришћених могућности за смањење емисија гасова са ефектом стаклене баште или се кроз сагледавање безбедносних аспеката коришћења нуклеарне енергије наглашавају ризици за животну средину). У првом делу рада се указује на најзначајније међународне уговоре у области нуклеарне енергије и климатских промена. У другом делу рада се анализирају одредбе појединих међународних уговора са становишта дефинисаних циљева у области нуклеарне безбедности и климатских промена. Разматра се питање карактера односа између циљева у области нуклеарне енергије и циљева у области климатских промена, тј. до које ме­ре су циљеви у области нуклеарне енергије и циљеви у области климатских промена компатибилни. Поред анализе нормативних аспеката ових односа, у раду се карактер односа између нуклеарне енергије и климатских промена сагледава и кроз перспективе коришћења нуклеарне енергије, односно перспективе климатских промена. Анализа показује да се може рећи да постоје елементи преклапања циљева у ове две групе међународних уговора, али да се не би могло говорити о њиховој јасној конвергенцији или дивергенцији.

Питање односа између чланства у Европској унији (ЕУ) и националних специфичности  и интереса, односно могућности и потреба за уважавање националних интереса општи је оквир анализе. Као индикатори таквих могућности могу се узимати различити критеријуми, као што су: 1) карактер и садржај прописа ЕУ (до које мере омогућавају уважавање националних специфичности), 2) услови за чланство у ЕУ (да ли се критеријумима за чланство у ЕУ питање уважавања националних интереса поставља као услов, право или обавеза), 3) пракса уговарања прелазних рокова при закључивању уговора о придруживању (до које мере се она разликује од државе до државе у зависности од нивоа економске развијености и стања у одређеној области, итд). У посебном делу рада анализира се питање на који начин и до које мере постојећи процес креирања политика и усвајања прописа у Републици Србији (РС) препознаје категорију „национални интерес“. Као конститутивни елемент појма „национални интерес“, узимају се специфичности стања у РС и, сходно томе, постојање обавезе њиховог уважавања у процесу креирања и спровођења националних политика, односно припреме и усвајања прописа. Анализирају се прописи РС којима се регулише поступак припреме и усвајања стратешких докумената, односно прописи који регулишу поступак припреме и усвајања прописа. Посебно се анализира део те процедуре који се односи на усаглашавање националних прописа са прописима ЕУ (анализа ефеката прописа, учешће јавности, итд). Аутор закључује да процес придруживања ЕУ омогућава само до извесне мере уважавање неких националних специфичности држава које приступају овој организацији. Међутим, истовремено се констатује да у случају РС процес усклађивања прописа са прописима ЕУ не обезбеђује услове за уважавање специфичних околности и препознавање „националних интереса“.

У раду се указује на значај активности у космосу за савремени живот као и утицај ових активности на стање животне средине на Земљи. Разматрају се сличности и разлике између космичког права и права животне средине, односно разматра се питање односа ове две гране права. Основа анализе су међународни уговори и извори тзв. меког права у области космоса, односно животне средине. Заједнички елементи и разлике између две гране права анализирани су са становишта неколико критеријума: међународно-правне основе космичког права, односно права животне средине, историјски развој две гране права, проблеми у дефинисању појмова „космос“ и „животна средина“, правни карактер космоса, односно животне средине, атмосфере, природних ресурса, итд. Посебно се указује на основне принципе (начела) космичког права (мирољубиво коришћење космоса, слобода истраживања и коришћења космоса, немогућност протезања суверенитета на космос и небеска тела, начело узајамне помоћи, начело одговорности  за штету итд.), односно принципе права животне средине (принцип предострожности, принцип превенције, принцип сарадње, принцип суверенитета држава, принцип заједничке али различите одговорности, обавеза не проузроковања штете у животној средини, принцип загађивач плаћа, принцип корисник плаћа, принцип доступности информација, принцип учешћа јавности, принцип интергенерацијске и интрагенерацијске једнакости, итд). Основна теза која се разматра у раду је да космичко право и право животне средине имају више заједничких елемената, а да на неким тачкама преплитања постоје отворена питања. Савремени научно-технолошки развој има за последицу, између осталог, и  тенденцију нестајања граница између норми ова два правна поретка.

У раду се анализирају одредбе међународних уговора у области животне средине који су закључени у оквиру Економске комисије УН за Европу (УНЕЦЕ), а који садрже одредбе о учешћу јавности и друге елементе од значаја за демократизацију савремене политике и права животне средине. Основни део рада је посвећен приказу елемената демократизације који проистичу из норми које садржи Конвенција о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и доступности правосуђа у вези са питањима која се тичу животне средине (Архус, 1998). Посебно се указује на учешће јавности у одлучивању, као и на доступност информација. У другом делу рада се даје приказ елемената од значаја за демократизацију политике у области животне средине који су садржани у другим међународним уговорима закљученим у оквиру УНЕЦЕ, као и делу најзначајнијих глобалних међународних уговора. У раду се разматра теза да се кључни елементи демократизације савремене политике и права животне средине (у делу који се односи на учешће јавности и приступ информацијама) могу јасно препознати у међународним уговорима закљученим у оквиру УНЕЦЕ и једном броју нових међународних уговора глобалног карактера.