Dragana Dinić

Tradicija volonterskog rada je veoma duga možemo reći da je stara koliko i ljudski rod. Oduvek su postojale situacije u kojima je čovek reagovao vođen više srcem, dušom i verom, nego razumom, kada je imao potrebu da se daje za drugoga, ne tražeći ništa za uzvrat. Volontiranjem svesno poklanjamo naše vreme, sposobnosti i energiju za dobrobit drugih pojedincima, zajednici, društvu ili okruženju. U vreme krize, rata, epidemije, elementarne nepogode i u sličnim situacijama, kada institucije sistema i profesionalci ne mogu da stignu da pomognu, a ži­vot ne može da čeka, volonterstvo je neophodan i nezaobilazan oslonac. U tranzicionim i siromašnim zemljama, kakva je i naša, nemerljiv je doprinos volontera. Postalo je očigledno, tokom perioda tranzicije, da država porezima i doprinosima ne može da prikupi dovoljno sredstava potrebnih za realizaciju sopstvene socijalne politike i ostvarenje principa distributivne pravde. Zato volonterizam, neopravdano zapostavljen i zaboravljen, treba da doživi renesansu. Volonteri su svuda prepoznati kao najvažniji re­surs za sprovođenje promena. Od volonterizma koristi imaju svi. Volonterizam poboljšava kvalitet života, menja svest ljudi, menja njihove stavove prema građanskom angažovanju, predstavlja jedan od ob­lika participacije građana, doprinosi razvoju stabilnog, civilnog društva, razvija solidarnost itd. Ekonomska korist od volonterizma za državu i lokalnu zajednicu je velika, posebno u svetlu činjenice da u Evropi, danas, volontira više od sto miliona ljudi. Postavlja se pitanje, da li je naša zemlja prepoznala volonterstvo kao važan resurs i da li ga na adekvatan način podržava i podstiče?

Prikaz časopisa za teoriju i praksu socijalne politike i socijalnog rada, Institut za političke studije.

Ovim radom želim da skrenem pažnju na položaj i ulogu organizacija civilnog društva u Srbiji i na otvorenost lokalne/državne vlasti za saradnju s tim organizacijama. Autori koji su se do sada bavili pitanjima OCD u najvećoj meri su se ograničavali na hronologiju njihovog nastajanja, organizacionu strukturu i na njihov odnos prema državi. U fokusu ovog rada biće upravo, ova treća dimenzija. Da li demokratska, višestranačka država ima interesa da uspostavi konstruktivni dijalog sa svojim OCD ili da se distancira od njih? Da li će jake i dobro organizovane OCD omogućavati značajne racionalizacije posebno u pregovorima za priključivanje EU, ili u do­menu socijalne politike, zavisi od odnosa državne i lokalne vlasti prema njima. Odnos međunarodne zajednice prema OCD može se okarakterisati kao «blagonaklon». Spremnost da se finansira rad (tj. projekti) civilnog sektora od strane međunarodnih fondova, da se predstavnici OCD biraju i učestvuju u radu značajnih organizacija, radnih tela i foruma EU, pokazuje da su OCD značajan demokratski resurs, još uvek nedovoljno prepoznat i iskorišćen.

Prikaz knjige: Svetislav Jovanović, Prilog psihologiji starenja i starosti, Gerontološko društvo Srbije, Beograd, 2013.