Драган Живојиновић

Many critics of Donald Trump argue that Donald Trump’s Grand Strategy is an absence of Grand Strategy or that his foreign and security policy is driven by impulses and tactical approach. However, such policy leaves us with practical consequences which mean that we have to follow this sort of a Donald Trump approach to foreign affairs and politics in general. The best guide in that sense would be the 2017 U. S. National Security Strategy idea of principled realism which is the most important written strategic statement of the Trump administration up to this date. If Trump’s approach “is guided by outcomes not ideology” and if “prosperity depend on strong, sovereign nations that respect their citizens at home and cooperate to advance peace abroad”, then the U. S. policy to Western Balkans has to be considered in that context. The Prespa agreement between Greece and North Macedonia is one form of that approach put in practice. Having in mind Belgrade–Pristina negotiations and Bosnia and Herzegovina’s future as well, the main thesis of this paper is that we may expect some kind of unusual approach from the United States to this region, different from the framework that was set up in the 1990s. That will have consequences both for the region and for the outside great powers, especially the European Union.

Аналогије у спољној политици представљају један од најважнијих начина на који се политички одлучиоци сналазе на „непознатом терену“, то јест у ситуацијама са којим се до тада нису суочавали. Вођени логиком поједностављивања стварности како би могли да је разумеју, једна од најчешћих „пречица“ јесу историјске аналогије. Главна је хипотеза овог рада да су наши политички одлучиоци у односима са Сједињеним Америчким Државама покушавали да примене две такве аналогије које су се временом показале као погрешне, то јест као недовољне и неадекватне за примену у измењеним околностима. Прва је она с почетка двехиљадитих, када смо са Сједињеним Државама покушали да успоставимо односе стратешког партнерства на основама онога што је Титова Југославија урадила после раскида са Стаљином. Друга аналогија је она која се одиграва данас, а то је покушај да савезничке односе из времена Првог светског рата пројектујемо на савремене односе, посебно имајући у виду решавање статуса Косова и Метохије и актуелне преговоре са Приштином. Наше је мишљење да се у оба случаја ради о погрешним аналогијама пре свега јер је контекст битно другачији и да је свака историјска епоха непоновљива и само себи својствена. Такође, проблем су и дијаметрално супротни наративи који оптерећују наше односе будући да ти наративи, по теоријској матрици Тимотија Снајдера, почивају на две супротстављене логике, логици неизбежности и логици вечности. Једно од могућих решења јесте оно што Роберт Акселрод зове „сенком будућности“, то јест покушај да се сарадња два актера настави тако што нас неки добри односи из прошлости мотивишу да и даље сарађујемо без обзира на све препреке и уздрмано поверење у односима између две стране.

У овом раду аутори доводе у питање главне аргументе деклиниста у погледу неминовности опадања америчке моћи. Наводећи осам аргумената против деклинистичких учења, циљ рада је да се покаже да у међународним односима, поготово у погледу процене нечије моћи не постоји апсолутна сигурност да ће се нешто десити онако како то највећи број људи очекује. Конвенционалне мудрости често знају да поклекну пред непредвидивостима дешавања а детерминизам у међународним односима има много теже услове за живот него што је то случај у неким другим областима људског деловања.

Предмет овог осврта је анализа текста Семјуела Хантингтона, „Сукоб цивилизација“, који је пре двадесет година објављен на страницама познатог часописа „Foreign Affairs“. Циљ рада је да се са овог временског одстојања укаже на кретања која је Хантингтон у својој замисли будућности успешно предвидео, а која није, као и да се истовремено процени  значај ове замисли у промишљању кључних одлика света после Хладног рата. Поред основних Хантингтонових ставова, представљају се и најпознатије критике упућене овом тексту; нарочита пажња биће посвећена цивилизацијама као чиниоцима али и могућим главним субјектима светске политике у будућности с посебним освртом на питања њиховог идентитета. Хантингтон види у религијама главну покретачку снагу савремених и будућих међународних односа. Иако држава, нападнута „одозго и одоздо“, опстаје као главни субјект светске политике, не треба искључити могућност да у будућности цивилизације и други чиниоци и актери привремено или трајно угрозе место и улогу држава у међународном систему и глобализованој светској политици.