Драган Млађан

Овај рад је покушај аутора да дефинише унутрашњу оружану побуну као сукоб који опасно нарушава капацитет система безбедности демократске државе. У српском језику реч «сукоб» значи: «опречност», «размимоилажење супротних гледишта (интереса)», «спор», «свађа», «непријатељски оружани судар», «окршај» и сл. Основе филозофског схватања сукоба поставио је Хераклит. Све се непрекидно мења и свака промена представља средину између два супротна стања. Сукоб је општа појава и све се рађа у сукобу и нужношћу. Савремене теорије о друштвеним сукобима могу се класификовати на оне које сукобе схватају као патолошко стање друштвеног организма, или као чињеницу живота појединаца и колективитета, као и теорије које изучавају сукобе као процес или одређено стање. Унутрашња оружана побуна спада у сукобе средњег интензитета са тежњом да прерасте у грађански рат или уста­нак. Међутим, савремено право подвлачи разлику између побуне и грађанског рата. Савремени систем међународног права побуну сматра унутрашњом ствари државе и у њеној је искључивој надлежности. Дакле, побуна представља одложену војнополитичку активност усмерену ка остваривању потпуне или делимичне кон­троле ресурса земље употребом нерегуларних оружаних снага или илегалних политичких организација.

Овај рад је покушај аутора да истражи систем и норматив­на документа међународне сарадње у ванредним ситуацијама, као и политику међународне сарадње Републике Србије у тој обла­сти. У овом раду се објашњавају начини међународне сарадње и удруживања у области ванредних ситуација природног и техничко-технолошког карактера. Пошто за ванредне ситуaциjе државне границе представљају порозну средину, међународна сарадња је неопходна. У циљу унапређења властитих знања, заједничког деловања у случају ванредних ситуација и обављања послова хуманитарне природе, државе формирају међународне организације и удружења, или постају њихове чланице. Република Србија, после свих криза кроз које је прошла у протеклом периоду, чини значајне напоре на успостављању и унапређењу националног система заштите и спасавања у ванредним ситуацијама, као и међународне сарадње у тој области.

Аутори у раду анализирају и образлажу став који се односи на формирање нове области међународног јавног права-права ванредних ситуација. Посебно се истражују и дефинишу етапе развоја и стварања међународне сарадње у области природних непогода и удеса који стварају ванредне ситуације које могу бити и катастрофалних размера. При томе се прави разлика између међународне и регионалне сарадње. Аутори образлажу гледиште да се природне непогоде и техногени удеси као ванредне ситуације, требају у овој области међународног права посматрати као јединствени објекат, и да су одвојени од ванредних ситуација социјалног порекла – рата. Такође, у раду се презентира класификација извора – докумената, принципа и правне регулативе разматране области – међународног права ванредних ситуација.