Dragan Mlađan

Ovaj rad je pokušaj autora da definiše unutrašnju oružanu pobunu kao sukob koji opasno narušava kapacitet sistema bezbednosti demokratske države. U srpskom jeziku reč «sukob» znači: «oprečnost», «razmimoilaženje suprotnih gledišta (interesa)», «spor», «svađa», «neprijateljski oružani sudar», «okršaj» i sl. Osnove filozofskog shvatanja sukoba postavio je Heraklit. Sve se neprekidno menja i svaka promena predstavlja sredinu između dva suprotna stanja. Sukob je opšta pojava i sve se rađa u sukobu i nužnošću. Savremene teorije o društvenim sukobima mogu se klasifikovati na one koje sukobe shvataju kao patološko stanje društvenog organizma, ili kao činjenicu života pojedinaca i kolektiviteta, kao i teorije koje izučavaju sukobe kao proces ili određeno stanje. Unutrašnja oružana pobuna spada u sukobe srednjeg intenziteta sa težnjom da preraste u građanski rat ili usta­nak. Međutim, savremeno pravo podvlači razliku između pobune i građanskog rata. Savremeni sistem međunarodnog prava pobunu smatra unutrašnjom stvari države i u njenoj je isključivoj nadležnosti. Dakle, pobuna predstavlja odloženu vojnopolitičku aktivnost usmerenu ka ostvarivanju potpune ili delimične kon­trole resursa zemlje upotrebom neregularnih oružanih snaga ili ilegalnih političkih organizacija.

Ovaj rad je pokušaj autora da istraži sistem i normativ­na dokumenta međunarodne saradnje u vanrednim situacijama, kao i politiku međunarodne saradnje Republike Srbije u toj obla­sti. U ovom radu se objašnjavaju načini međunarodne saradnje i udruživanja u oblasti vanrednih situacija prirodnog i tehničko-tehnološkog karaktera. Pošto za vanredne situacije državne granice predstavljaju poroznu sredinu, međunarodna saradnja je neophodna. U cilju unapređenja vlastitih znanja, zajedničkog delovanja u slučaju vanrednih situacija i obavljanja poslova humanitarne prirode, države formiraju međunarodne organizacije i udruženja, ili postaju njihove članice. Republika Srbija, posle svih kriza kroz koje je prošla u proteklom periodu, čini značajne napore na uspostavljanju i unapređenju nacionalnog sistema zaštite i spasavanja u vanrednim situacijama, kao i međunarodne saradnje u toj oblasti.

Autori u radu analiziraju i obrazlažu stav koji se odnosi na formiranje nove oblasti međunarodnog javnog prava-prava vanrednih situacija. Posebno se istražuju i definišu etape razvoja i stvaranja međunarodne saradnje u oblasti prirodnih nepogoda i udesa koji stvaraju vanredne situacije koje mogu biti i katastrofalnih razmera. Pri tome se pravi razlika između međunarodne i regionalne saradnje. Autori obrazlažu gledište da se prirodne nepogode i tehnogeni udesi kao vanredne situacije, trebaju u ovoj oblasti međunarodnog prava posmatrati kao jedinstveni objekat, i da su odvojeni od vanrednih situacija socijalnog porekla – rata. Takođe, u radu se prezentira klasifikacija izvora – dokumenata, principa i pravne regulative razmatrane oblasti – međunarodnog prava vanrednih situacija.