Ђорђе Марковић
О НАДЛЕЖНОСТИ ЗА ДОНОШЕЊЕ МЕРА ТОКОМ ВАНРЕДНОГ СТАЊА – ПОВОДОМ ОДЛУКЕ УСТАВНОГ СУДА СРБИЈЕ
Током прошлогодишњег ванредног стања, због немогућности да се Народна скупштина састане, Влада Републике Србије је уз супотпис председника Републике, донела Уредбу којом је требало да пропише мере одступања од људских и мањинских права како би се што ефикасније изашло на крај са епидемијом вируса корона. Неколико дана касније министар унутрашњих послова је донео Наредбу на основу овлашћења садржаних у уредби. У октобру 2020. године, Уставни суд Србије је ценио уставност поменуте Уредбе. Предмет овог рада представља тумачење уставних одредби које се тичу прописивања мера којима се одступа од људских и мањинских права током ванредног стања, као и оцена активности и правних ставова Владе, Министарства унутрашњих послова и Уставног суда. Циљ рад је да укажемо на недоумице које постоје у нашем правном систему у овој материји, и предложимо другачији приступ од онога који су понудили највиши државни органи, како би се у некој будућој ситуацији поступало у складу са уставотворчевом вољом и евентуално попуниле постојеће правне празнине и отклониле недоречености. У раду је поред позитивноправног коришћен и упоредно-правни метод, анализиране су две одлуке Уставног суда, употребљена је савремена литература из наведене области, али су консултовани и класични правни и политиколошки текстови. Сажето, главни закључак рада је да су Влада и председник Републике поступили супротно изричитој уставној норми, а да је Уставни суд пропустио да такав акт санкционише.
НЕЗАВИСНОСТ СУДСТВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ – ПРЕДЛОЗИ ЗА ПРОМЕНУ УСТАВНОГ ОКВИРА ЗА ИЗБОР СУДИЈА И ПРЕСТАНАК СУДИЈСКЕ ФУНКЦИЈЕ
Независно судство представља један од кључних елемената савремене демократске и правне државе. Без њега нема ни економског, ни политичког ни свеколиког друштвеног развоја. Од увођења вишестранчја и доношења Устава од 1990. године, наша држава и друштво прошли су кроз многе турбулентне фазе. Ових наглих, и често негативних промена, није било поштеђено ни судство. Формално и суштинско одвајање судске власти од прекомерног утицаја законодавне, а пре свега извршне власти, непрестано траје. Ни данас, 27 година после, судска власт у Републици Србији не поседује онај степен независности у свом деловању, који је неопходан да би се српска држава у потпуности назвала демократском и правном. У раду ће управо бити речи које би кораке ка поправљању уставног оквира, будући уставотворац морао да предузме, како би били испуњени сви предуслови да судство коначно постане независно.
