Dejana M. Vukasović

U savremenoj akademskoj literaturi postoji mnoštvo definicija koje nastoje da ukažu na specifičnost EU kao aktera u međunarodnim odnosima. U ovom radu, autorka se oslanja na poststrukturalističko stanovište u međunarodnim odnosima, te polazi od stava da EU ne poseduje prediskurzivan identitet, već je njen identitet izgrađen kroz diskurs. U skladu sa poststrukturalističkim stanovištem, autorka zastupa stav da identitet EU zahteva “spoljašnjeg drugog” koga istovremeno i konstruiše. Rad je stoga usmeren na moć koja se nalazi u osnovi odnosa „ja–drugi”, te na predstave i prakse koje omogućavaju izgradnju superiornosti i inferiornosti u ovom odnosu. U prvom delu rada predstavljaju se osnove poststrukturalističkog stanovišta u međunarodnim odnosima i studijama evropske integracije. Drugi i treći deo rada analiziraju diskurse EU kao zajednice vrednosti i globalnog aktera. U fokusu analize su izjave zvaničnika EU i strateška dokumenta koja definišu EU kao aktera na međunarodnoj sceni. Kroz ove diskurse, EU proizvodi „znanje” o svojoj superiornosti u odnosu na spoljašnje druge, čime se obezbeđuje legitimitet reprezentativnih praksi. Zaključuje se da diskurzivna konstrukcija EU kao aktera u međunarodnim odnosima nužno ne zahteva konstruisanje drugog kao radikalno različitog, sa jasnim granicama između EU i drugih, već da i izgradnja fluidnih granica između EU i njenih ambivalentnih drugih može takođe dovesti do delovanja EU kao modernog aktera, nalik državi.

Ruth Breeze, Carmen Llamas Saíz (eds.), Metaphor in political conflict. Populism and discourse, Ediciones Universidad de Navarra (EUNSA), Pamplona, 2020, 212 p.

U radu se analizira dihotomija nacionalno/nadnacionalno u politici naoružanja EU. U fokusu analize su delovanja Evropske agencije za odbranu, kao međuvladinog organa, i Evropske komisije kao nadnacionalne institucije. Cilj rada je da se na primeru rada ova dva organa ukaže na prirodu politike naoružanja EU. Da li prisustvujemo postepenoj supranacionalizaciji ove politike? Koji oblik političkog odlučivanja poprima politika naoružanja EU u svetlu nedavnih inicijativa preduzetih na nivou EU? U prvom delu rada analizira se institucionalno ustrojstvo i delovanje Evropske agencije za odbranu, kao izraza međuvladine saradnje i ukazuje na nastojanje država članica da sektor naoružanja "zaštite" od supranacionalnih inicijativa. Drugi deo rada posvećen je delovanju Evropske komisije i njenom nastojanju da proširi ovlašćenja u sektoru naoružanja. Konačno, u trećem delu rada analizira se dihotomija nacionalno/nadnacionalno u svetlu novih inicijativa preduzetih na nivou EU nakon usvajanja Evropske globalne strategije 2016. godine. U radu se ukazuje na slabosti rigidne podele nacionalno/supranacionalno kao jedinog načina analize sektora naoružanja. Zaključuje se da se koncept tzv. "supranacionalne međuvladine saradnje" može primeniti na politiku naoružanja EU, koja se sagledava kao novi oblik integracije koji prevazilazi klasični međuvladin pristup, ali pritom ne dovodi do klasičnog supranacionalizma.

Book review : Krzysztof Jaskułowski, The Everyday Politics of Migration Crisis in Poland. Between Nationalism, Fear and Empathy, Palgrave Macmillan, London, 2019, 139 p.

U radu se analizira geneza i razvoj Istočnog partnerstva (IP), kao „specifične dimenzije” tzv. Evropske susedske politike (ESP). U kojoj meri je tzv. „transformativna moć” EU delotvorna kada je reč o ovoj politici? Koje su posledice razvoja ove politike, kako za EU, tako i za zemlje učesnice ove politike? Ambicija ovog rada je da odgovori na ova pitanja. U tom cilju, analiza će najpre biti usmerena na razvoj Istočnog partnerstva kao posebne politike EU u okviru Evropske susedske politike, usmerene na šest država post-sovjetskog prostora (Ukrajina, Moldavija, Gruzija, Azerbejdžan, Jermenija, Belorusija). U drugom delu rada, analiziraće se uloga Poljske u obrazovanju i razvoju Istočnog partnerstva, imajući u vidu ključnu ulogu Poljske u razvoju „istočne dimenzije” Evropske susedske politike i obrazovanju Istočnog partnerstva. Konačno, ukazaće se na savremene izazove sa kojima se ova politika suočava. Zaključuje se da je transformativna moć EU ograničena dubokim jazom između „starih” i „novih” država članica EU oko rationale i budućeg razvoja Istočnog partnerstva.

Book review : Claus Offe: Europe Entrapped, Cambridge, Polity Press, 2015, 136 p.

Prikaz knjige: Džon Miršajmer, Tragedija politike velikih sila, Udruženje za studije SAD u Srbiji, Beograd, 2009, 481 str.

Problem identiteta predstavlja jedan veoma kompleksan fenomen kojim su se bavili mnogobrojni teoretičari. Ovaj problem je naročito postao aktuelan krajem pro­šlog veka, koji je sa sobom doneo veliki broj društvenih promena i procesa, koji su nametnuli mnogobrojne izazove po pitanju očuvanja identiteta. Ovaj rad ima za cilj da ukaže na glavne izazove sa kojima se proces formiranja i očuvanja identiteta susreće na Balkanu. Autori u svom radu koriste kombinaciju nekoliko različitih metoda da bi došli do željenog cilja. Na prvom mestu to su dijalektički metod, metod analize sadržaja i komparativni metod. U tom smislu ovaj rad je podeljen na dve celine. U prvom delu autori se bave suštinom identi­teta, dok se u drugom delu bave problemom multikulturalizma i problemom različitosti.

Cilj ovog članka je da ukaže na opravdanost koncepta evropeizacije kroz proučavanje odnosa između nacionalnih spoljnih politika i spoljne politike EU. Da li je koncept evropeizacije rešenje ili problem? Autor evropeizaciju posmatra kao interaktivni, međusobno konstituišući proces promene koji povezuje evropski i nacionalni nivo, gde se reakcije država članica na integracioni proces usmeravaju ka evropskim institucijama i politikama i obrnuto. Članak će biti podeljen u dva dela. U prvom delu, razmatraće se pojam evropeizacije. U drugom delu, autor će nastojati da pojasni korisnost koncepta evropeizacije uzimajući kao predmet analize oblast spoljne politike. Cilj je da se kroz propitivanje odnosa nacionalnih spoljnih politika i spoljne politike EU ukaže na opravdanost pojma evropeizacije. Autor će odgovoriti na pitanje da li je evropeizacija adekvatan pristup koji nam omogućava razumevanje odno­sa između spoljne politike EU i nacionalnih spoljnih poli­tika, tj. da li nudi analitičku perspektivu koja olakšava istraživanje povezanosti između ova dva nivoa analize.

U ovom članku nastojaćemo da ukažemo na osnovne odlike spoljne politike EU prema kosovskoj krizi. Ovo zahteva analizu njene spoljne politike 90-tih godi­na (1), zatim njeno angažovanje oko rešenja konačnog statusa Kosova (2). Jednostrano priznavanje Kosova imaće određene posledice po EU i njenu spoljnu politiku, ali i po zemlje zapadnog Balkana (3).

Svrha ovog članka je da prikaže uticaj organa zaduženih za razvoj i sprovođenje bezbednosne i odbrambene politike EU na postojeći institucionalni sistem EU, koji se, pre svega, ogleda u daljem jačanju međuvladine saradnje u okviru drugog stuba EU. Razvoj i sprovođenje evropske bezbednosne i odbrambene politike EU povereno je određenom broju organa koji su „odvojeni ali neodvojivi“ od ostatka institucionalnog sistema EU. Ovi organi jačaju princip međuvladine saradnje, pošto je razvoj bezbednosne i odbrambene politike EU bio jedino moguć ukoliko je bio shvaćen kao odraz međuvladine saradnje koja bi sačuvala nacionalnu suverenost. To je naročito vidljivo pri razmatranju interakcije političkih i vojnih struktura EU (I), ali i slabljenju uloge komunitarnih organa u ovoj oblasti (II).

U ovom članku analizira se kompleksno pitanje međunarodnopravnog subjektiviteta Evropske unije. Analiza je usmerena na ugovornu sposobnost Evrop­ske unije, koja se razmatra kroz odredbe Ugovora o EU, ali i kroz praksu zaključenja sporazuma od strane EU u oblasti evropske bezbednosne i odbrambene poli­tike. Na osnovu analize ugovorne sposobnosti Unije, cilj je da se ukaže u kojoj meri i da li Unija danas poseduje međunarodnopravni subjektivitet.

Evolucija uloge Evropske unije u oblasti bezbednosti i odbrane, naročito sa razvojem bezbednosne i odbrambene politike EU i preduzimanjem civilnih i vojnih operacija poslednjih godina, ukazala je na novu ambiciju država članica da «oblikuju» Uniju tako da može da deluje na međunarodna dešavanja, da vodi proaktivnu politiku kao politička i strateška si­la. Razvoj ove politike nameće mnoga pitanja: da li je Unija na putu da postane vojna sila i kakav će bi­ti pravac njenog razvoja? Da li prisustvujemo rađanju jedne «Evrope-sile» i da li takav razvoj pretpostavlja novu ravnotežu u evroatlantskim odnosima? U ovom članku, nastojaćemo da analiziramo pokušaje EU da razvije originalni strateški koncept koji će dati rationae vojnim i civilnim operacijama koje je EU preduzela u okviru upravljanja krizama. Analiza će biti usmerena na ukazivanje strateške heterogenosti među državama članicama, koje su ipak dovele do razvoja bezbednosne politike EU (1), zatim na razmatranje Evropske strategije bezbednosti, kao dokumenta koji je pokušao da utvrdi strateški pravac razvoja bezbednosne politike EU (2), kao i na perspektive bezbednosne politike EU u odsustvu jasnih smernica strateške evolucije EU (3).

Razvoj evropske bezbednosne i odbrambene politike EU zahteva postojanje industrijske i tehnološke baze naoružanja, koja bi evropskim vojnim snagama obezbedila odgovarajuću vojnu opremu i ovladala tehnologijama neophodnim za očuvanje kredibiliteta evropskog odbrambenog sistema. Obrazovanje evropske vojne industrije je, dakle, neophodan uslov za razvoj bezbednosne politike EU. Otuda je i svrha ovog članka da ukaže na perspektive evropske vojne industrije, jer bez odgovarajućih strateških kapaciteta, EU ne može delovati kao politička i strateška sila. Analiza je najpre usmerena na proces konsolidacije nacionalnih vojnih industrija država članica EU, kao i na pokušaje evropeizacije vojne industrije (1). Zapaža se da se proces restruktuiranja odvija sporo i da je evropeizacija obuhvatila neke sektore ove industrije, dok u nekim sektorima još uvek nije započet proces približavanja nacionalnih vojnih industrija. Zatim se analiziraju glavne teškoće u procesu evropeizacije vojne industrije, koje se, pre svega, ogledaju u odsustvu volje država članica EU da prevaziđu nacionalne interese (2). Otuda je evropska vojna industrija «zarobljena» u sukobu nacionalnih interesa i logike tržišne ekonomije. Prevaga nacionalnih interesa nije bez posledica po razvoj evroatlantske saradnje, jer je evropska industrija, ovako oslabljena, izložena pritiscima i dominaciji američke vojne industrije, što usporava njen razvoj (3).

Autor se u ovom članku bavi oblicima fleksibilne saradnje koji su uvedenы u oblast spoljne, bezbednosne i odbrambene politike EU. Najpre se pristupa se analizi posebnih procedura u oblasti spoljne i bezbed­nosne politike EU, a zatim se obrađuju oblici flek­sibilne saradnje u oblasti bezbednosne i odbrambene politike, da bi se, konačno, ukazalo na značaj fleksibilnosti u ovoj oblasti. Oblast spoljne, bezbednosne i odbrambene politike je specifična, jer je u njoj na­ročito izražena heterogenost interesa, ambicija i kapaciteta, a jednoglasnost je osnovni način donošenja odluka, pa fleksibilni oblici saradnje predstavljaju najlogičniji put za prevazilaženje blokade u razvoju ove politike. Cilj ovog članka je da sagleda pozitivne i negativne strane ovog procesc i da odgovori na pitanje da li će razni oblici fleksibilne saradnje doprineti daljem razvoju ove politike u procesu integracije.

Autor se u ovom članku bavi pitanjem specifičnosti pravnog statusa sektora naoružanja i njegovim odnosom sa propisima unutrašnjeg tržišta EU. Osnovu za analizu predstavlja član 296 Ugovora o EZ, koji je posle stupanja na snagu Lisabonskog ugovora postao član 346 Ugovora o funkcionisanju EU, a čija je svrha da uspostavi ravnotežu između tržišnih interesa EU i nacionalnih bezbednosnih interesa država članica. Upravo je cilj ovog članka da ukaže u kojoj meri je ostvarena ova ravnoteža između specifičnosti sektora naoružanja i primene pravila unutrašnjeg tržišta. Autor je mišljenja da je evropsko tržište naoružanja i dalje podeljeno, jer se radi o pitanju koje zadire u srce nacionalne suverenosti, ali da postoji određeni pomak u odnosu nacionalno/supranacionalno, koji se ogleda u postepenom uključivanju ovog sektora u komunitarna pravna pravila unutrašnjeg tržišta. Članak je podeljen u tri dela. U prvom, razmatra se cilj i domet odredbi člana 296, i njegova primena od strane država članica. U drugom delu analizira se praksa Suda pravde EZ, koji je u poslednjoj deceniji doneo nekoliko presuda u korist restriktivnog tumačenja ovog člana. Konačno, u trećem delu autor nastoji da ukaže na napore Komisije da se sektor naoružanja uključi u primenu pravila unutrašnjeg tržišta pod specifičnim uslovima, i time spreči zloupotreba u tumačenju člana 296.

Cilj ovog članka je da analizira doprinos liberalne teorije međuvladinih odnosa u izučavanju procesa evropske integracije, koja podvlači značaj unutrašnjeg procesa pregovaranja između država i nedržavnih aktera, koji određuju prirodu nacionalnih preferencija, koje države zatim slede na evropskom nivou. Liberalna teorija međuvladinih odnosa smatra da međudržavno pregovaranje u okviru EU može dovesti do zbira sa pozitivnim ishodom, kao i da su nacionalne preferencije proizvod pritisaka domaćih učesnika. Ključno stanovište ove teorije je da proces evropske integracije jača moć država tako što povećava efikasnost međudržavnog pregovaranja, usled postojanja zajedničkog pregovaračkog foruma i proce­dura za donošenje odluka, ali i jača autonomiju naci­onalnih političkih lidera u odnosu na domaće društvene učesnike. Članak će biti podeljen u dva dela. U prvom će se razmatrati osnove liberalne teorije međuvladinih odnosa, i njen doprinos modernizaciji teorija integracije i pojašnjenju evolucije evropskog integracionog procesa. Drugi deo će se baviti prednostima i nedostacima ove teorije, sagledanim iz ugla u kojoj meri i koliko efikasno je ova teorija us­pela da objasni proces evropske integracije.

Parlamentarna kontrola bezbednosne politike EU jedno je od ključnih pitanja institucionalnog si­stema EU. Kako su nacionalni parlamenti država članica i Evropski parlament uključeni u proces razvoja i sprovođenja bezbednosne politike EU? Autor primećuje da postoji «dvostruki demokratski defi­cit» u insitucionalnom sistemu EU, kako na nivou nacionalnih parlamenata, tako i na nivou Evropskog parlamenta. Jer, razvoj spoljne i bezbednosne politi­ke EU počiva na međuvladinoj saradnji, i uloga Evropskog parlamenta je ograničena u toj oblasti, ali ona nije nadomeštena aktivnim učešćem nacionalnih parlamenata u demokratskoj kontroli ove politi­ke. Odredbe Lisabonskog ugovora donose neke novine, koje, međutim, suštinski ne menjaju stvari. Članak će biti podeljen u dva dela. U prvom delu, autor će analizirati ulogu Evropskog parlamenta u procesu demokratske kontrole bezbednosne politike EU, dok će drugi deo biti posvećen ulozi i ograničenjima na cionalnih parlamenata. Autor zaključuje da postoji paradoks u institucionalnom sistemu EU, jer spoljna i bezbednosna politika EU ima za cilj da promoviše razvoj i jačanje demokratije i pravne države, dok istovremeno postoji dvostruki demokratski defi­cit u procesu parlamentarne kontrole ove politike EU.

Odnos između politike i morala predstavlja večiti problem kojim se ne bave samo teoretičari već i "obični" građani. Autori prilikom razmatranja ovog odnosa koriste kombinaciju nekoliko različitih metoda. Na prvom mestu to su dijalektički metod, me­tod analize sadržaja i komparativni metod. Osnovni problem kojim se ovaj rad bavi je traganje za odgovorom na večito pitanje: da li ova dva fenomena (politika i moral) mogu postojati zajedno? Ne odlučujući se da daju odgovor na samom početku autori su ceo svoj rad posvetili traganju za odgovorom na ovo pitanje. U tom smislu ovaj rad je podeljen na tri dela. Prvi deo je posvećen začecima teorijskog razmatranja ovog problema, drugi deo sa bavi moralnim i političkim izazovima, dok u poslednjem delu autori analiziraju jedan od najpopularnijih problema koji se tiču ovog odnosa, problem "prljavih ruku".

Autor se u ovom radi bavi pitanjem prirode bezbednosne i odbrambene politike EU. U kojoj meri je danas ova politika odraz međuvladine saradnje i nacionalne suverenosti država članica? Da li se radi o postepenom razvoju elemenata supranacionalnosti u ovoj oblasti? Drugim rečima, da li možemo da govorimo o postojanju tzv. međuvladinog supranacionalizma? U cilju odgovora na ovo pitanje, rad će biti podeljen u dva dela. U prvom delu, autor analizira institucionalnu strukturu bezbednosne i odbrambene politike EU. U drugom delu rada, autor uvodi koncept tzv. "međuvladinog supranacionalizma", nastojeći da pokaže da bezbednosna i odbrambena politika EU prevazilazi klasični međuvladin pristup, ali pritom ne dovodi do klasičnog supranacionalizma. Autor zaključuje da, usled procesa socijalizacije, bezbednosna i odbrambena politika EU trpi određeni stepen evropeizacije, te da se odredbe o bezbednosnoj i odbrambenoj politici EU ne mogu posmatrati kao izraz "najmanjeg zajedničkog imenioca".

Svrha ovog članka je da ukaže na osnovne izazove koji prate finansiranje bezbednosne i odbrambene politike EU (EBOP). Budući da evropska bezbednosna i odbrambena politika predstavlja sastavni deo zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP), analiza je najpre usmerena na ugovorne odredbe koje se odnose na finansiranje zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU (1), zatim na finansiranje vojnih i civilnih operacija EU (2), kao i na probleme koji se javljaju u finansiranju ovih operacija (3).

Autor u ovom članku nastoji da sagleda razvoj bezbednosne politike Evropske unije u svetlu savremenih teorija međunarodnih odnosa. Analiza će biti usmerena na neorealističku školu međunarodnih odnosa, neoliberalni institucionalizam i konstruktivizam. Sagledavanje bezbednosne politike EU u svetlu tri navedena teorijska pristupa nema za cilj da «proglasi pobednika», već da pokaže da je bezbednosna dimenzija EU kompleksna i sui generis pojava, te da je neophodno sagledati je iz ugla sve tri paradigme kako bi se ukazalo na tu kompleksnost i originalnost.

Autor u ovom članku razmatra doprinos socijalnog kon­struktivizma objašnjenju razvoja spoljne i bezbednosne politi­ke EU Šta je to što socijalni konstruktivizam čini pogodnim za istraživanje procesa evropske integracije? Konstruktivizam smatra da evropska integracija, kao proces, ima «transformativni» uticaj na evropski sistem i njene konstitutivne elemente. Proces evropske integracije se menjao tokom godina, i samim tim i identiteti država članica koji su promenili njihove inte­rese. Konstruktivizam podvlači značaj ove promene, koji je ostao «nevidljiv» u pristupima koji zanemaruju procese formiranja identiteta i koji smatraju da interese država strogo određuje struktura međunarodnog sistema. Ipak, čini se da ovaj pristup nije dovoljno iskorišćen u proučavanju spoljne i bezbednosne po­litike EU. Članak je podeljen u tri dela. U prvom, autor se bavi osnovnim odlikama konstruktivizma kao pristupa u međunarodnim odnosima. U drugom delu biće razmatrano konstruktivističko objašnjenje razvoja spoljne i bezbednosne politike EU. Konačno, u trećem delu, autor će nastojati da ukaže na neke slabosti socijalnog konstruktivizma u objašnjenju razvoja spoljne i bezbednosne politike.

Autor se u ovom radu bavi pitanjem nacionalnog i evropskog identiteta, koje će biti sagledano kroz prizmu neofunkcionalističke teorije evropske integracije. U središtu analize biće razmatran način na koji je ova teorija povezala evropski identitet sa procesom integracije, i u kom svetlu je sagledana važnost nacionalnog identiteta. Autor će u članku ukazati na neke nedoslednosti i ograničenosti neofunkcionalističke teorije, ali i na pokušaje njene revitalizacije. Cilj rada je da odgovori na pitanje da li ova teorija, i pored mnogobrojnih osporavanja, može predstavljati odgovarajući okvir za objašnjenje razvoja evropskog identiteta. Rad će biti podeljen u dva dela. U prvom će se razmatrati neofunkcionalistička teorija procesa evropske integracije, tj. njen način sagledavanja evolucije ovog procesa. Drugi deo će se baviti pitanjem evropskog i nacionalnog identiteta iz perspektive ove teorije, u cilju sagledavanja opravdanosti ove teorije kao odgovarajućeg okvira za objašnjenje razvoja evropskog identiteta.

U ovom članku, autori se bave pitanjem procesa proširenja EU. Da li se proces proširenja EU može sagledati kroz prizmu neofunkcionalističke teorije i procesa prelivanja? Autori u radu ukazuju na neke nedorečenosti klasične neofunkcionalističe škole, ali smatraju da savremeni neofunkcionalizam može predstavljati koristan analitički okvir za objašnjenje dinamike procesa proširenja EU. Članak će biti podeljen u dva dela. U prvom delu, autori analiziraju koncept prelivanja kao osnovu neo­funkcionalističke logike. Polazeći od shvatanja ovog koncepta u klasičnoj neofunkcionalističkoj teoriji, ukazaće se na neke nedostatke, i na redefinisanje ovog koncepta od strane savremenog neofunkcionalizma. U drugom delu, autori nastoje da objasne proces proširenja EU kroz prizmu koncepta prelivanja. Osnovno polazište je da koncept prelivanja nije samo relevantan za anali­zu unutrašnje strukture EU, već i za proces proširenja EU, koji se može sagledati dvostruko: kao «unutrašnje» prelivanje u okviru EU, ali i kao «spoljašnje» prelivanje izvan granica EU.

Autor u ovom radu analizira institucionalni identitet EU u oblasti spoljnog predstavljanja. Uprkos težnji za većim stepenom koherentnosti i efikasnosti u oblasti delovanja EU na međunarodnom planu, Lisabonski ugovor stvara kompleksnu institucionalnu sliku u kojoj je jedinstveno predstavljanje EU na međunarodnom planu otežano zbog postojanja velikog broja akte­ra, kao i određenog stepena konfuzije oko nadležnosti u oblasti spoljnog delovanja Unije. Novi ugovor ostaje zatočenik hibridne mešavine međuvladine i supranacionalne organizacione logike, koja se odlikuje nedovoljno jasno definisanom ulogom svake institucije. Rad je podeljen u dva dela. Prvi deo se bavi analizom novog institucionalnog identiteta EU u oblasti spoljnog predstavljanja. U drugom delu, autor razmatra primenu institucionalnih odredbi, koja je obeležena neprestanim tenzijama u cilju kontrole pozicija moći, zahvaljujući nepreciznim i nejasnim od­ redbama Lisabonskog ugovora, koje ostavljaju mogućnost državama članicama i institucijama da „široko tumače” svoje nadležnosti. Autor zaključuje da pluralitet aktera u ovoj oblasti svedoči o kompromisu Lisabonskog ugovora kada je reč o alokaciji političkog vođstva u okviru EU. Otuda je i teško uspostaviti balans između interesa država članica i institucija EU u post-Lisabonskom delovanju u oblasti spoljnog predstavljanja EU, što se odražava i na „vidljivost” EU na međunarodnom planu.

U ovom radu, autor polazi od stanovišta da socijalizacija predstavlja koristan analitički okvir za objašnjenje delovanja država članica u okviru dva međuvladina komiteta (Političko-bezbednosni komitet, Vojni komi­tet EU), koji čine okosnicu institucionalnog okvira bezbednosne politike EU. Smatrajući da ponašanje država članica u navedenim komitetima može biti objašnjeno kroz prizmu logike prikladnosti, a ne sa stanovišta racionalnog izbora i logike posledica, autor će u radu nastojati da pokaže da je interakcija između država članica u okviru ovih komiteta dovela do procesa socijalizacije, i samim tim uslovila i evropeizaciju. U tom cilju, rad će bi­ti podeljen u dva dela. U prvom delu, autor se bavi konceptualnim izazovima vezanim za pojam socijalizacije. U dru­gom delu rada, autor analizira delovanje država u okviru dva pomenuta međuvladina komiteta bezbednosne politike EU. Dolazi se do zaključka da je, uprkos međuvladinoj logi­ci, koja dominirau procesu odlučivanja u okviru bezbednosne politike EU, interakcija između država članica u okvi­ru ovih komiteta dovela do procesa socijalizacije. Autor zaključuje, međutim, da se ishod socijalizacije realizuje u vidu adaptacije, kada se akteri, kroz proces učenja uloge, ponašaju «prikladno» i «prebacuju» svoje ponašanje ca svesnog strategijskog kalkulisanja na svesno igranje uloge. Ovaj vid socijalizacije još uvek ne dovodi do internalizacije, tj. prihvatanja «zdravo za gotovo» normi institucije kojoj akteri pripadaju, što bi dovelo do promene njihovih interesa i identiteta.

Dans cet article, le développement de la politique de sécurité et de défense commune de l'UE (PSDC) est conçu comme le processus de socialisation diplomatique, d'apprentissage et de diffusion de normes et d'idées. Vu que la PSDC reste dans l'essentiel de nature intergouvernementale et relativement peu institutionnalisée, le processus de socialisation joue un rôle prépondérant suite à l'interaction croissante entre les acteurs dans le cadre de la PSDC. Les Etats membres ont appris, à travers l'interaction, de se comporter en commun et d'adopter les normes dans le cadre de la PCSD et cela conduit au changement de leurs intérêts et donc de leurs identités. A travers l'interaction, des règles formelles et des pratiques informelles ont été développées qui permettent le fonctionnement de la PSDC. L'article sera divisé en deux parties. Dans la première partie, l'auteur présente les traits essentiels du constructivisme social en tant qu' approche prometteuse dans l'analyse du fonctionnement de la PSDC et s'efforce de clarifier le concept de socialisation. Dans la deuxième partie, la PSDC est envisagée à travers le processus de socialisation. L'auteur conclut qu'à travers l'interaction, l'habituation de coopération conduit à l'émergence de normes et d'idées communes, qui produisent progressivement une "pensée européanisée" et des actions communes dans le cadre de la politique de sécurité et de défense.

U radu se analizira sistem kontrole izvoza oružja Evropske unije. U fokusu analize su mere usvojene na nivou EU, kojima se utvrđuje režim kontrole izvoza oružja država članica EU prema trećim državama. Autorka u radu nastoji da utvrdi da li je usvajanjem legislativnih akata na nivou EU došlo do procesa evropeizacije, tj. promena u ponašanju država članica u oblasti kontrole izvoza oružja i delovanja u skladu sa zadatim pravnim aktima, koje su zatim uslovile promenu nacionalnih interesa i preferencija. U cilju odgovora na ovo pitanje, rad će biti podeljen u tri dela. U prvom delu autorka se bavi teorijskim određenjem evropeizacije. U drugom delu rada se analizira režim kontrole izvoza na nivou EU, dok se u trećem delu razmatra implementacija odredbi o izvozu oružja od strane država članica. Zaključuje se da u oblasti izvoza oružja, uprkos tome što su doneti akti na nivou EU koji predviđaju harmonizaciju procedura država članica, nije došlo do procesa evropeizacije. Usvajanje i implementacija akata na nivou EU koji se odnose na kontrolu izvoza oružja nisu dovele do promene očekivanja i delovanja nacionalnih država članica, već su izraz materijalnih interesa zasnovanih na promovisanju izvoza oružja.

From the very beginning of its existence, the European Community has been facing the problem of harmonizing the process of integration and heterogeneity. The challenge has been to organize a growing diversity within the Union without jeopardizing the dynamics of integration. In the area of foreign, security and defence policy, this heterogeneity is particularly marked, whereas unanimity is the principal way of decision-making. It was therefore necessary to provide for such forms of flexibility which would not block the development of this policy. The development of the EU security and defence policy is a result of differentiation which has been the core of the framing of this policy from the very beginning. Therefore, within this policy, differentiation occupies a position which it does not have in any other Union policies. The purpose of this paper is to analyse Treaty provisions on flexible cooperation within the EU foreign, security and defense policy. Their aim is to enable states to implement cooperation within the institutional framework of the EU, and conversely, to enable those states which refuse participation not to become involved. These innovations imply certain risks, since flexibility creates additional institutional complexity and may create a rift between states which choose to advance and those not willing to do so.