Бранко М. Ракић

ДА ЛИ ЈЕ ДОПУШТЕНО УЧЕШЋЕ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У ИЗБОРНОЈ КАМПАЊИ ЗА ПАРЛАМЕНТАРНЕ ИЗБОРЕ

Сврха увођења функционерске кампање у изборно законодавство је обезбеђивање једнаких шанси за све учеснике изборног процеса уз поштовање начела фер и слободних избора. Једна од најчешћих недоумица у вези са овим је везана за учешће председникa Републике у изборној кампањи. Поставља се питање да ли шеф државе који је „председник свих грађана“ има право да у току трајања изборне кампање учествује у активностима које су усмерене на оне радње које доприносе давању подршке одређеној политичкој опцији и промовисању њених идеја и кандидата, и које су у функцији постизања политичких циљева конкретне политичке партије, коалиције или њених кандидата. И да ли се на тај начин доводи у питање непристрасност и интегритет избора и крше правила изборног законодавства. Аутори анализирају постојеће домаће прописе који регулишу ову материју, али и међународне документе који уређују питања од значаја за права појединца као грађанина у остваривању његових људских права, међу којима су и она у вези са изборима. Поред тога, аутори су у више изборних процеса (избори 2020, 2022 и 2023 године) били чланови Надзорног одбора за изборну кампању који је биран од стране Народне скупштине Србије, па ово питање посматрају и кроз праксу контроле Надзорног одбора у току изборног процеса.

периодика

ПРИЛОГ ЗА РАСПРАВУ О УСТАВНОСТИ БРИСЕЛСКОГ СПОРАЗУМА – О НЕАДЕКВАТНОСТИ ЗВАНИЧНОГ ПРЕВОДА

Овај рад је сачињен као допринос расправи о уставности Бриселског споразума („Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа“) између Београда и Приштине, од 19. априла 2013. године. У овом раду је присутно настојање да се читава анализа базира на чињеници да су Резолуција 1244 СБУН и акти донети на основу ње, упркос дугогодишњем и озбиљном кршењу и толерисању тог кршења, и даље на снази и да је једино легално стање оно које се у потпуности базира на њима У раду је најпре истакнуто питање тачности превода Бриселског споразума који је од државних органа Републике Србије прихваћен као званичан. Посебно је значајно што је у преводу изостало помињање уставног закона као акта из правног система Републике Србије којим би требало да буде регулисана „суштинска аутономија“ АП Косово и Метохија. У раду се констатује да је, ако се пође од чињенице да су Резолуција 1244 СБУН и на њој засновани акти (пре свега Уставни оквир из 2001. године) и даље у потпуности на снази, Бриселски споразум по својој правној природи међународни уговор између Републике Србије и Привремених институција самоуправе на КиМ, које су успостављене, регулисане и чији је мандат одређен тим актима УН, које дакле свој легалитет извлаче из тих аката и делују као саставни део система управљања који су Уједињене нације успоставиле на КиМ. Као међународни уговор, Бриселски споразум није потврђен у складу са важећим прописима у Србији, будући да Влада Републике Србије, која је донела закључак о „прихватању“ Бриселског споразума, нема надлежност за потврђивање међународних уговора, већ је то у надлежности Народне скупштине.