Branko Krga

Predmet analize ovog rada jeste sagledavanje bitnih činilaca bezbednosti Balkana i delovanja Ruske Federacije (u daljem tekstu: Rusija) u tom kontekstu, sa posebnim osvrtom na poziciju Republike Srbije. U toku izrade ovog teksta primenjivane su standardne metode, kao što su analiza, sinteza, istorijski metod, metoda analize sadržaja, a u određenom smislu i modelovanje, odnosno, traganje za načinom da se izbegnu problemi sa kojima se Balkan suočavao tokom proteklih decenija. Istraživanje je pokazalo da je ova tema neophodna barem iz tri razloga. Prvo, na Balkanu se povećava broj vanregionalnih faktora koji imaju uticaj na mnoge procese, pa i na bezbednost. Drugo, bezbednost Balkana i dalje je nestabilna i gotovo ni jedan problem zbog kojih su izbijali oružani sukobi 1990-tih godina, nije do kraja razrešen. Treće, ne prestaju da se ispoljavaju različiti oblici izazova, rizika i pretnji po odbranu i bezbednost Republike Srbije. Iz navedenih razloga sasvim je opravdano da predmet istraživanja bude i tema: „Bezbednost Balkana i Rusija“, sa posebnim osvrtom na položaj i bezbednost Republike Srbije. U okviru ove teme razmatraće se sledeće celine: (1) Balkan: „bure baruta“ ili zona mira; (2) Uticaj vanregionalnih faktora na bezbednost Balkana i pozicija Republike Srbije; (3) Bezbednost Balkana i Rusija.

Predmet ovog rada se odnosi na nastojanje da se odbrana Savezne Republike Jugoslavije od agresije NATO 1999. godine analizira sa stanovišta iskustava i pouka. Cilj istraživanja jeste da se sagledaju sve povoljne i otežavajuće činjenice iz vremena odbrane od agresije NATO, kako bi to moglo da posluži adekvatnijem pristupu bezbednosti i odbrani zemlje u savremenim i budućim uslovima. U toku izrade ovog teksta primenjivane su standardne metode, kao što su analiza, sinteza, istorijski metod, a u određenom smislu i modelovanje, odnosno, traganje za načinom da se izbegnu problemi sa kojima smo se suočavali tokom proteklog rata. Istraživanje je pokazalo da je ova tema neophodna barem iz dva razloga. Prvo, naša zemlja se 1999. godine našla u gotovo jedinstvenom položaju – da se, bez pouzdanog saveznika, brani od agresije devetnaest članica NATO. Drugo, Srbija je jedinstvena i po tome što je od 1912. do 1999. godine bila prinuđena da brani svoju teritoriju i elementarne interese prosečno svakih sedamnaest godina, što nije slučaj ni sa jednom zemljom ili narodom u Evropi, pa i šire.

Predmet analize ovog rada jeste dovođenja u korelaciju nedostatka nacionalne strategije  i kretanja Srbije između statusa samostalne i zajedničke države. Cilj  istraživanja  jeste da se, na osnovu iskustava u proteklih sto godina shvati da je za donošenje ključnih odluka od nacionlnog značaja veoma važno da postoji jasna vizija, nacionalna strategija ili program. Pored uobičajenih metoda, kao što su analiza, sinteza i  istorijski metod, u ovom radu  primenjen je i postulativni pristup, tj. pokušaj da se pretpostavi kako bi se neki proces odvijao da je postojala nacionalna strategija. Istraživanje je pokazalo da Srbija u čitavom dvadesetom veku nije imala usaglašeni “krovni“ dokument koji bi pokazivao kako treba da se zauzimaju stavovi i donose odluke po najvažnijim pitanjima od nacionalnog značaja. U zaključku bi se moglo naglasiti da je i ovo vreme bremenito mnogim uskušenjima, pre svega u vezi Kosova i Metohije, pa bi utemeljenje nacionalne strategije bilo od velike pomoći onima koji donose odluke o tome kako rešavati ovo i druga najvažnija pitanja, koja imaju suštinski nacionalni značaj.

Vekovima je čovek opterećen potrebom da obezbedi dovoljno energenata za svoj život i porodicu, a kasnije za preduzeće, pa i državu. Sa smanjivanjem energenata i povećanim potrebama za njima, pojavljuje se problem energetske bezbednosti. Energetska bezbednost ima dva aspekta: prvo, to je jednostavna potreba da se obezbedi dovoljna količina energenata, odnosno, da se ne ispoljava problem njihove dostupnosti onima kojima su potrebni; i drugo, poslednjih decenija javlja se problem kako da se razni izvori, putevi dotura, skladištenja i mesta korišćenja obezbede od raznih oblika ugrožavanja. Vrste energenata su se menjale pod uticajem dva činioca. Prvo, to je bila njihova dostupnost. Tako se tvrdi da su u 19. veku drvo i ugalj predstavljali glavne izvore energije, u 20. veku to je bila nafta, a u 21. veku, po svemu sudeći, najznačajniji energent biće prirodni gas. Drugo, to su nove tehnologije. S jedne strane, nove tehnologije omogućavaju pristup energentima na različitim mestima, kao što je dno mora, zamrznuti prostori (Arktik i dr.). S druge strane, savremene tehnologije omogućavaju potpuno nove izvore energije, kao što je nuklearna energija (na bazi fisije i fuzije), zatim tu su razni oblici korišćenja sunčane energije, energije vetra, podzemnih voda i dr. Isto tako, nove tehnologije bitno smanjuju potrebe za energentima po raznim jedinicama (proizvodnja, automobili, avioni i dr.).Bez obzora na sve ove nove pristupe energentima, nema sumnje da energetska bezbednost ima više aspekata, od kojih će se za ovu priliku pažnja obratiti na tri: (1) obezbeđivanje dovoljnih količina energenata; (2) korišćenje energenata kao geopolitičkog i geostrategijskog faktora; i (3) bezbednost postojećih i potencijalnih energetskih objekata Republike Srbije.

Sve odgovorne države sa velikom pažnjom analiziraju svoj sistem bezbednosti. To se odnosi, pre svega, u traganju odgovora na pitanje da li taj sistem može da odgovori aktuelnim izazovima, rizicima i pretnjama bezbednosti zemlje. Nema sumnje da, u tom smislu, veoma važnu ulogu ima analiza organizacije i efikasnosti bezbednosno-obaveštajnih službi, jer su te institucije izrazito važan (pod)sistem u okviru celovitog sistema bezbednosti zemlje. S obzirom na takav značaj, bezbednosno–obaveštajne službe ne mogu da imaju neutralan uticaj na pouzdanost sistema bezbednosti: one deluju ili pozitivno ili negativno. To može da se uočava gotovo svakodnevno, što naročito dolazi do izražaja u kriznim i ratnim situacijama. Da bi bezbednosno–obaveštajne službe bile na potrebnom nivou, neophodni su barem sledeći uslovi: donošenje adekvatnih strategijsko–doktrinarnih i normativnih akata, postavljanje savremene organizacije tih službi, efikasno upravljanje njihovim radom, izbor kvalitetnih kadrova, njihova vrhunska svestrana osposobljenost, najsavremenija oprema, kao i razvijanje svojevrsne bezbednosne kulture u zemlji.

Problemi vezani za Kosovo i Metohiju su aktuelni već mnogo decenija. Oni imaju višedimenzionalni karakter. To znači da se pokušaji rešavanja tih problema ne mogu zadržati samo na jednostranim merama, na primer, korišćenjem isključivo instrumenata diplomatije. Čini se da svest o tome sazreva, što se vidi i po tome što deo Strategije nacionalne bezbednosti Republike Srbije (u daljem tekstu: Strategija NB Srbije), koji se odnosi na politiku nacionalne bezbednosti, sadrži mere iz različitih oblasti. To se odnosi na spoljnu politiku, ekonomsku politiku, politiku odbrane, politiku unutrašnje bezbednosti, politiku zaštite ljudskih i manjinskih prava, socijalnu politiku i politiku u drugim oblastima. Svaki od ovih elemenata politike nacionalne bezbednosti može da ima određenu ulogu u rešavanju kosovsko-metohijskih problema. Na taj način možeda se utvrdi jasna korelacija između problema Kosova i Metohije i politike nacionalne bezbednosti Republike Srbije.

Republika Srbija je pre svega desetak godina, sticajem raznih okolnosti, obnovila status samostalne države. Prethodnih osamdesetosam godina je bila u sastavu nekog oblika zajedničke države. U tom periodu najveći deo pitanja odbrane je bio rešavan na tom „saveznom“ nivou. Posle 2006. godine, kada je obnovljena samostalnost, Republika Srbija je preduzela niz neophodnih mera kako bi na pravi način rešavala pitanja odbrane, što je nezaobilazna obaveza za svaku državu koja želi da konstituiše potrebne elemente svog sistema. U tom smislu, posebno su bila značajna sledeća pitanja: donošenje političkih, strategijsko – doktrinarnih i normativnih dokumenata; rešavanje nekih ključnih organizacionih pitanja, od nivoa Narodne skupštine, predsednika Republike i Vlade, pa i na drugim nižim nivoima; konstituisanje sistema odbrane i kompletno preuzimanje operativnog komandovanja sa Vojskom Srbije; kadrovska i materijalna konsolidacija sistema odbrane i dr. Značajan deo ovih i drugih poslova obavljen je uspešno. Međutim, sistema odbrane i Vojska Srbije su „živi“ organizmi, stalno se menjaju razni spoljni i unutrašnji činioci koji utiču na odbranu zemlje, što zahteva potrebu neprekidne dogradnje te izuzetno važne funkcije svake odgovorne države.