Branka Jevđić
ISKLЈUČENЈE I OGRANIČENЈE UGOVORNE ODGOVORNOSTI U SRPSKOM PRAVU
Centralno pitanje ovog rada je da li srpsko pravo poznaje mehanizam kojim se unapred, sporazumom strana, isključuje dužnikova ugovorna odgovornost i štetne posledice povrede obaveze definitivno prebacuju na poverioca, uprkos tome što su zadovoljeni uslovi za njeno zasnivanje. U radu su izneti argumenti u prilog tvrdnji da, iako Zakon o obligacionim odnosima odredbama opšteg značaja, tekstom kaže da strane mogu isključiti dužnikovu odgovornost, takva mogućnost u našem pravu ne postoji. Stav je autora da se takvim sporazumom – zakonom nazvanim „o isključenju“ – odgovornost dužnika ograničava, tako što se otežava materijalnopravni i procesnopravni položaj poverioca u parnici za utvrđenje dužnikove odgovornosti, ali takav sporazum nikada ne lišava poverioca mogućnosti da zasnuje dužnikovu odgovornost. Razlika između ovog, i sporazuma koji je zakonom nazvan sporazum o ograničenju, je u tome što se prvim ograničenje postiže otežanjem uslova za zasnivanje dužnikove odgovornosti, dok se drugim limitira iznos naknade štete kao sankcije za utvrđenu odgovornost, a sama odgovornost se zasniva prema opštim pravilima. Zbog toga, predlog ja autora, upućen Komisiji za izradu građanskog zakonika, da važeće rešenje izmeni tako što bi klauzule o kojim je u ovom radu reč, u budućem Građanskom zakoniku Republike Srbije bile nazvane klauzulama o ograničenju odgovornosti.