Бојана Димитријевић
ПРЕВАЗИЛАЖЕЊЕ НЕЈЕДНАКОСТИ ИЗМЕЂУ ТРУДНИЦА И ПОРОДИЉА ЗАПОСЛЕНИХ ВАН РАДНОГ ОДНОСА
У Србији постоје значајне неједнакости у положају између трудница и породиља радно ангажованих ван радног односа и оних које су са послодавцем склопиле уговор о раду. Полазећи од наведене чињенице, предмет рада је описивање могућности да се усвајањем предложених измена и допуна Закона о финансијској подршци породици са децом, Закона о здравственом осигурању, Закона о обавезним доприносима за социјално осигурање и Закона о раду, отклоне постојеће неједнакости, односно да све радно ангажоване труднице и породиље добију једнака права.
Посматрајући овај проблем са становишта институционалне теорије, у раду је коришћена метода анализе садржаја релевантних правних докумената и стручне литературе. Добијени резултати показују да за разлику од жена које су са послодавцем склопиле уговор о раду, жене радно ангажоване ван радног односа, не могу да остваре право на: коришћење плаћеног боловања током одржавања трудноће, уплату пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање током коришћења права на остале накнаде по основу рођења и неге детета, да право на остале накнаде по основу неге детета не могу пренети на своје партнере, као и да право на ове накнаде могу користити само годину дана, без обзира на ред рођења детета. На основу свега изреченог, оправдано закључујемо, да усвајање предложених измена и допуна актуелних законских одредби, може допринети ефикасном отклањању неједнакости између свих трудница и породиља у Србији, које су радно ангажоване. Кључни циљ рада је научна дескрипција могућности да се изменама и допунама неких од актуелних законских решења отклоне неједнакости у положају трудница и породиља у Србији, без обзира на основ њиховог радног ангажовања.
ОД НЕФОРМАЛНОГ КА ФОРМАЛНОМ- УЛОГА ПОРОДИЦЕ У СИСТЕМУ ДУГОТРАЈНЕ НЕГЕ
Савремени појединац свакодневно се суочава са све већим изазовима усклађивања професионалних и породичних обавеза. Продужетак животног века, доприноси и повећању броја старих којима је потребна дуготрајна нега, док у исто време све каснији одлазак у пензију, прековремени рад или ангажовање на више послова истовремено, знатно смањују могућност млађих чланова породице, да на њих адекватно одговоре, ослањајући се искључиво на неформалне видове подршке. Посматрано из перспективе институционалистичке теорије, описано стање захтева хитну интервенцију државе, како би се развојем различитих услуга у заједници намењених старим особама спречила- одложила потреба за њиховим смештањем у неку од резиденцијалних институција социјалне заштите, уз истовремено смањивање степена ризика да се чланови породица који им пружају дуготрајну негу, суоче са синдромом изгарања. Анализом садржаја релевантних документа, утврђено је да услуге у заједници намењене старим особама, нажалост још увек нису у складу са реалним потребама припадника ове популације. Тако се на пример, упркос прокламованом начелу деинституционализације, последњих година у Србији, отвара све већи број домова за смештај старих лица, док услуга помоћи у кући намењена припадницима ове популације и даље не постоји у многим општинама наше земље, при чему је важно напоменути, да је ова услуга најчешће доступна искључиво старим особама које живе саме. Кључни циљ овог рада биће дескриптивна анализа доступности услуга у заједници намењених старима, као и (не)могућност истовременог коришћења ресурса и неформалног и формалног система приликом пружања дуготрајне неге припадницима ове популације, како би се уз унапређење квалитета њиховог живота, превенирао ризик од појаве синдрома изгарања код чланова породице који им свакодневно помажу.
