Биљана Ванковска
COVID-19 AND THE MACEDONIAN ELECTIONS 2020/2021: A STORY OF DOUBLE STANDARDS
The paper aims to disclose the (de)securitization of Covid-19 during the two Macedonian electoral processes (i.e. the 2020 parliamentary and 2021 local elections) in accordance with the ruling elites’ liking. The basic premise is that the pandemic has catalyzed the underlying processes of political alienation and authoritarian tendencies that had been present even before the outbreak of the Covid-19 pandemic. The safety rules and regulations during the pandemic have been repeatedly re-modeled and manipulated in accordance with both economic and political gain’s ʻlogicʼ rather than led by medical reasons and health protection requirements. The Macedonian politics of power-sharing is a case in focus, and it offers convincing arguments that political, ethnic, and religious elites have used the pandemic for their own interest and holding to power at any cost.
МАКЕДОНИЈА У НАТО: (НЕ)НАУЧЕНЕ ЛЕКЦИЈЕ ИЗ ГЕОПОЛИТИКЕ БАЛКАНА
Прича о македонском успеху уласком у НАТО је прича о самоиспуњавајућем пророчанству: покушавајући да избегну лоше прогнозе о опстанку државе, македонске власти су управо помогле да се створе услови за угрожавање националне безбедности, па и благостања грађана. Годину дана у Алијанси показује да је синдром слабе државе и даље присутан, а да је геополитичка позиција на „линији фронта“ слаба безбедносна гаранција за целокупност државе и националних интереса. Овај рад представља анализу геополитичке и геостратешке позиције најмлађе чланице НАТО у регионалном контексту, уз елаборацију политичког наратива који је пратио пут ка Алијанси. Поред reality-check-a у односу на то што је Македонија добила, а шта изгубила уласком у НАТО, у анализи ће се индиректно реферирати на српску политику војне неутралности, и уопште на српску спољну политику. Полазна премиса је да земље тзв. Западног Балкана и даље представљају систем повезаних судова, па се свака промена у једном делу региона одражава и на све остале. С друге стране, слабе државе остају ситан новчић у трансакцијама великих сила (или боље речено, корпоративног капитала који управља њима), тако да чланство у НАТО и војна неутралност не представљају прави одговор за зависност од западних центара моћи и за изгубљеног (или уопште нестеченог) суверенитета. У ери дезинтеграције евроатлантизма и растућег ауторитаријанизма, једино решење, али и најнедостижније, је успостављање ближе регионалне сарадње, на политичком, културном и безбедносном плану, што би водило стварању балканске безбедносне заједнице.
