Bálint Pásztor (Balint Pastor)

Predmet rada je analiza zakonodavnog okvira kojim se nakon dve decenije značajno menjaju izborna regulativa i principi legitimnog konstituisanja vlasti na republičkom i lokalnom nivou. Pravno-politikološkom analizom novih rešenja utvrđenih u Zakonu o izboru narodnih poslanika i Zakonu o lokalnim izborima, u svojevrsnom političkom intermecu neposredno po donošenju a pre primene na prvim narednim izborima, ukazaćemo na potencijalne ishode koji se mogu očekivati prevođenjem ideala pravne norme u stvarnost konkretnog biračkog mesta. U Dvanaestom sazivu Narodne skupštine inicirana su, sa stanovišta demokratske i institucionalne konsolidacije dva krucijalna pravno-politička procesa: referendumskim izajšnjavanjem građana potvrđen je Akt o promeni Ustava u delu o pravosuđu, a dva paralelna međupartijska dijaloga vođena pod pokroviteljstvom Narodne skupštine okončana su usvajanjem dokumenata iz kojih su proizašle promene važećeg izbornog modela. Cilj analize je identifikovanje uticaja nove regulative na do sada iskristalisanu izbornu praksu, sa fokusom na rešenja za koja očekujemo da će unaprediti princip reprezentativnosti a posebno političke reprezentacije nacionalnih manjina. U radu se ne bavimo kompletnim setom zakona od značaja za sprovođenje izbora, npr. o finansirnju političkih aktivnosti, spečavanju korupcije, izboru predsednika Republike Srbije, već se fokusiramo na ključne novine u izboru kolektivnih predstavničkih organa. Promene pravne regulative kojom se glasovi građana pretvaraju u poslanička i odbornička mesta ćemo kontekstualizirati u dvodecenijskoj perspektivi, koristeći različite istraživačke metode: istorijski i uporedni metod, kao i egzegetički, u smislu tumačenja različitih pravnih izvora, s tim da je posebna pažnja posvećena analizi, komentarima i tumačenjima određenih ustavnih, zakonskih i podzakonskih akata. Dodatna vrednost analize proizilazi i iz činjenice da metodološka saznanja tumačimo sa pozicije neposrednog učesnika u procesima izrade, usvajanja i implementacije propisa, u prethodnih 15 godina.

Predmet analize je klasični instrument kontrole rada vlade na plenarnim sednicama parlamenta: poslaničko pitanje. Analizirani su istorijat, osnovna obeležja, pravna priroda i oblici poslaničkog pitanja u parlamentarnom sistemu kao i sličnosti i razlike u (pre svega poslovničkoj) regulativi različitih država. Rezultat rada su formulisani predlozi za praktičnu politiku koji za cilj imaju unapređenje delotvornosti poslaničkog pitanja kao instrumenta efikasne kontrole rada vlade i posebno, uticaja na razvijanje kulture dijaloga i jačanje političke odgovornosti. Predstavljajući različite pravno-političke pristupe u proceduralnom dizajniranju ovog instrumenta kontrole u raznim evropskim državama, posebna pažnja je posvećena parlamentarnoj praksi Narodne skupštine Republike Srbije. Na temelju analize konkretnih slučajeva formulisani su i predlozi unapređenja poslovničkih rešenja, a u cilju ostvarivanja efikasne i delotvorne kontrolne funkcije Narodne skupštine. Budući da je poslaničko pitanje kompleksni mehanizam koji se može razumeti, u širem kontekstu, analizom evropske političke i ustavne istorije, da se doslednom primenom ovog instituta unapređuje i jača politička odgovornost kao jedna od temeljnih vrednosti parlamentarnog sistema državne vlasti, u radu su korišćeni različiti metodološki pristupi: istorijski i uporedni metod, kao i egzegetički, u smislu tumačenja različitih pravnih izvora, s tim da je posebna pažnja posvećena analizi, komentarima i tumačenjima određenih ustavnih, zakonskih i podzakonskih, posebno poslovničkih rešenja pravnog poretka Republike Srbije, ali i analizi primera iz naše i strane parlamentarne prakse.

Predmet rada je analiza pravno-političkih i institucionalnih pretpostavki prevođenja instituta interpelacije iz sadržine ustavnih i poslovničkih odredbi u efikasan i delotvoran mehanizam nadzora rada vlade. Analiza mogućnosti ostvarivanja delotvorne parlamentarne kontrole, mogućnosti usidrenih u realnost skupštinskog života ima za cilj da učini „životnim” institut interpelacije. Da bi se razumela nužnost transformacije interpelacije iz pravnog ideala u praktično-politički mehanizam parlamentarne kontrole analizirani su, u istorijsko-komparativnom kontekstu: nastanak i obeležja nadzorne funkcije parlamenta, jer ne može se govoriti o parlamentarnom sistemu državne vlasti bez kontrolne funkcije koju prevashodno razumemo kao manifestaciju predstavničke uloge parlamenta; prezentovana su različita teorijska viđenja klasifikacije nadležnosti parlamenta; razmatrana je sloboda govora kao pretpostavka ostvarivanja nadzorne uloge parlamenta kao i suštinski elementi interpelacije: pravna priroda, uslovi i posledice podnošenja. U Srbiji, interpelacija iako materia constitutionis, nije zaživela kao delotvorni kontrolni mehanizam rada vlade, te smo posebnu pažnju posvetili formulisanju predloga kako unaprediti interpelaciju i generalno, kontrolnu ulogu Narodne skupštine. U radu su korišćeni različiti metodološki pristupi: istorijski i uporedni metod, kao i egzegetički, u smislu tumačenja različitih pravnih izvora, s tim da je posebna pažnja posvećena analizi, komentarima i tumačenjima određenih ustavnih, zakonskih i podzakonskih, posebno poslovničkih rešenja pravnog poretka Republike Srbije, ali i analizi primera iz naše i strane parlamentarne prakse.

Cilj rada je predstavljanje izvornog smisla amandmana, kao i modifikacija svrhe podnošenja ovog procesnog instrumenta parlamentarnog prava. Amandman je predlog za izmenu i dopunu predloga zakona. Predstavlja deo šireg korpusa, prava na zakonodavnu inicijativu ali se uvek odnosi na tekst predloga zakona koji je na dnevnom redu parlamenta ili se nalazi u skupštinskoj proceduri. Analizirali smo da li je podnošenje amandmana delotvorno i legitimno sredstvo vršenja zakonodavne i predstavničke uloge od strane parlamenta i njegovih članova, u današnjim uslovima apsolutne dominacije egzekutive i ključne uloge političkih stranaka. Predstavili smo zbog čega ih podnose poslanici opozicije, a zbog čega članovi legislative iz redova vladajuće većine. Analizirajući praksu iz poslednjih šest meseci u radu Narodne skupštine Republike Srbije pokušali smo dati odgovor na pitanje da li je još uvek održiv stav prema kojem se podnošenjem amandmana služe prvenstveno opozicioni i nezavisni poslanici. Iako bi se nova praksa, uspostavljena od strane vladajuće većine u našem parlamentu, mogla podvesti pod pojam opstrukcije, mi je smatramo inventivnim, legitimnim sredstvom političke borbe koja se odvija na legalan način u skladu sa važećim Poslovnikom koji je donela jedna druga vladajuća većina.