Анкица Симона Н. Ковачевић

Заснована на хуманој идеји, инклузија представља активности индивидуе и друштва зарад активног укључивања маргинализованих/ вулнерабилних група у живот заједнице на свим нивоима. Инклузија, као процес трајних промена, полази од претпоставке промовисања, заговарања и обезбеђивања једнакости у свету који се мења. Циљ овог рада јесте да применом анализе садржаја релевантне литературе, као и квалитативним теренским истраживањем (методом полуструктурисаног интервјуа) прикаже са којим се изазовима деца са сметњама у развоју сусрећу у свакодневном животу. У раду се елаборира прихваћеност детета унутар вршњачке групе са посебним освртом на сегменте: социјалне прихваћености, подршке, укључености, напредовања и самосталности. Резултати истраживања показују да су изазови и тешкоће са којима се деца са сметњама у развоју сусрећу у пракси индиректно повезани са системском подршком која им се пружа од стране институција. Уколико и постоје баријере у интеракцији са друштвеним окружењем оне су условљене недостатком инклузивне културе, недовољно развијеним или недоступним услугама за подршку додатним потребама детета и неинформисаношћу ширег окружења као главним кочницама у развоју инклузивне праксе.

Породица деце са сметњама у развоју има кључну улогу у задовољавању животних потреба детета и главни су агенс њихове инклузије у друштво. Како би несметано обављала ове функције, очувала квалитет живота и спречила настајање социјалне искључености, породици је неопходна друштвена подршка. Циљ овог рада јесте да кроз анализу садржаја релевантне законске регулативе и расположиве литературе да увид у нивое и облике који се обезбеђују овим породицама кроз пружање формалне подршке. Анализа се односила на специфичности услуга социјалне заштите и материјалну подршку које су представљене у три корака: практични, финансијски и емоционални. Резултати анализе указују да породица није у довољној мери оснажена и третирана као потенцијал који чини темељ у успостављању инклузивних вредности и друштва. Подстицај за проналажење капацитета и механизама да породица буде продуктиван фактор огледа се у успостављању организоване, стандардизоване, системске и благовремене институционалне подршке.

Породична средина представља најпогодније место за подстицање развоја, задовољавање потреба и социјалну инклузију деце са сметњама у развоју. Како породица чини део друштвеног система неминовно је условљена срединским факторима који утичу на способност породице да одговори и обезбеди остваривање дечјих права. Предмет  рада састоји се у указивању да концепт једнаких могућности за децу са сметњама у развоју није ствар породице, нити загарантованих права, већ изградња одговорног друштвеног система  способног да кроз политичке, економске и социјалне капацитете омогући њихову социјалну инклузију. Циљ рада је да укаже на значај функционалног односа и сарадње породицe детета са сметњама у развоју и интерресорне комисије као важног предиктора дететове социјалне инклузије. Посебна пажња посвећена је значају Брофенбренерове теорије екологије људског развоја за разумевање породице као конструкта који није могуће издвојити из друштвеног контекста.