Александра Булатовић
УЛОГА ОРГАНИЗАЦИЈА ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА У КОНСТИТУИСАЊУ АНТИКОРУПЦИЈСКЕ ПОЛИТИКЕ У СРБИЈИ
Рад истражује како су организације грађанског друштва у Србији, након политичких промена започетих 5. октобра 2000. године, одиграле суштинску улогу у артикулисању корупције као виталног јавног питања, подизању свести јавности и вршењу притиска на тадашње власти да уврсти ово питање у политички дневни ред. Наша анализа се фокусира на два нивоа активности организација грађанског друштва: 1) истраживачке напоре у циљу правилног разумевања феноменологије корупције као првог корака ка доброј концептуализацији различитих антикорупцијских мера, и 2) образовне иницијативе које имају за циљ преношење знања и добре праксе у погледу методологије и политике борбе против корупције из постиндустријских друштава и посткомунистичких земаља. Временски оквир наше анализе обухвата период од 5. октобра 2000. до децембра 2005. године, који видимо као почетну фазу ангажовања организација цивилног друштва у антикорупцијској политици у Србији, пре доношења прве националне антикорупцијске стратегије. Упркос широком спектру активности и скромним ресурсима, организације грађанског друштва су имале утицај на деловање власти, јавних институција и медија. Аутори закључују да су антикорупцијска достигнућа српских организација грађанског друштва у посматраном периоду била релативно ограничена хроничним дефицитом политичке, професионалне и моралне одговорности свих друштвених актера, а што је све посредно исход „системске грешке” у стратешком осмишљавању јавних политика у борби против корупције – непрепознавање одсуства партиципативне политичке културе.
ПОРОДИЦА КАО КАТЕГОРИЈА КОЛЕКТИВНИХ ПОЛИТИЧКИХ ПРАВА
Питања о људским правима се данас дискутују пре свега у контексту индивидуалних права, као супротстављених колективним интересима. У складу са дугом либералном политичком традицијом, људска права се углавном сагледавају као суштински противна колективним правима, која могу ограничити слободу појединца да прави изборе који би могли угрозити релевантне колективне интересе. У овом тексту се људска права сагледавају као изведена социјална права. Као што природа и идентитет заједнице којој појединац припада битно одређују идентитет тог појединца (Агамбенов појам „Социалитас”, или „друштвености”), индивидуална права немају пуно значење ван контекста вредности, права и интереса заједнице. Описани контекст тек омогућава постојање аутентичног и чврстог појма националног интереса. По дефиницији, национални интереси су повезани са колективним правима и визијама заједнице; они никад не почивају на погледима и ставовима индивидуалног, изолованог појединца. Једно од кључних колективних права, и у исто време колективних интереса, које конституише национални интерес је скуп права породице. У овом тексту се аргументише да одговарајућа заштита породице и породичних права баца сенку на саму претпоставку о моралности и политичкој легитимности различитих савремених идеологија, укључујући и феминистичку идеологију, које сугеришу да, уместо да се штите права и интереси породице као примарни национални интерес, држава треба да штити појединце од породице. Идеологије које породицу представљају као токсичну, као извор претње индивидуалној добробити, у ствари су антисоцијалне, тоталитарне идеологије. Највећи број аргумената које такве идеологије износе против породице у ствари се са једнаком снагом могу применити против социјалности било ког типа. Стога у овом тексту аргументујемо да се Агамбенов „морални императив” да сваки појединац доприноси, на начине који су му на располагању, социјалности његовог друштва, односи на одговарајуће разумевање породице и треба да се схвати као сама основа анти-тоталитарног мишљења.
