Александар Королија
СТРУКТУРНА ОГРАНИЧЕЊА ДЕЛОВАЊА НОВИХ ДРУШТВЕНИХ ПОКРЕТА
У раду се спроводи концептуално истраживање засновано на Грамшијевој теорији хегемоније. Аналитички се испитују структурна ограничења деловања Нових друштвених покрета и недостатак трансформативних стратегија. Приступа се испитивању дефиниција Нових друштвених покрета, као и њихових стратегија отпора које се потом доводе у везу са појмом контра-хегемоније, односно испитује се да ли отпори покрета могу бити означени као контра-хегемонија. Полази се од идеје да је актуелни хегемони пројекат либералан, постмодеран и глобализацијски и да успева успешно да кооптира друштвене покрете који му пружају отпор. Пошто су Нови друштвени покрети окарактерисани премештањем из области производње у област потрошње, закључује се да су главна структурна ограничења отпора/контра-хегемоних стратегија заснована управо на том прелазу. Напуштањем питања организације економског система производње, као и одбацивањем политичког друштва у корист грађанског друштва, ови покрети остају унутар доминантне политичке парадигме. Фрагментација/атомизација са наглашеним проблемима признања идентитета и инсистирањем на политици разлика, уз одбијање политичких организација и вођства на појмовном нивоу одбацује успостављање нове хегемоније и тиме деловање друштвених покрета одређује као анти-хегемоно.
ЈЕДАН, ДВА ИЛИ ВИШЕ ИМПЕРИЈАЛИЗАМА?
У раду се проблематизује разумевање појма империјализма у актуелној конјунктури коју битно одређује „Украјинска криза”. Посебно се критикује позиција неких од водећих левичарских интелектуалаца уз тврдњу да изостављају значење које је империјализам имао у класичној марксистичкој теорији, као и структурне неједнаке односе моћи и неједнак друштвено-економски развој који карактерише савремени светски капиталистички систем. У раду се користи дедуктивни метод. Критиком позиција левичарских интелектуалаца који појам империјализма не користе на довољно јасан начин, нити према значењу које империјализам има у марксистичкој и светско-системској теорији, настоји се започети шира теоријска дебата о томе шта би појам империјализма требало да значи у савременим (гео)политичким околностима. У том контексту се примарно разматра позиција Кине у светском систему, а која је у овом раду представљена као земља полупериферије која није империјалистичка и која нема пројекат нове глобалне хегемоније, већ своју полупериферну позицију користи за јачање сопствене регионалне стратегије. Закључује се да тренутно постоји само један империјализам као фаза у развоју капитализма и једини глобални хегемони пројекат под вођством САД.
