Алекса Филиповић
ФИНСКО И ШВЕДСКО ЧЛАНСТВО У НАТО-У – ПУТ КА ВЕЋОЈ РЕГИОНАЛНОЈ БЕЗБЕДНОСТИ ИЛИ НЕСТАБИЛНОСТИ?
Ескалација украјинске кризе почетком 2022. године изазвала је значајну промену у европској безбедносној архитектури, а истовремено је означила и јасну поделу између такозваног „колективног Запада” и Русије. Оно што је постао “посреднички рат” између Вашингтона, као лидера НАТО војног савеза, и Москве на територији Украјине, имало је за последицу велике геополитичке промене и у северним регионима Европе, попут Скандинавије. Земље које су раније сматране за војно неутралне, попут Финске и Шведске, све више су почеле да усклађују своју спољну и безбедносну политику са интересима Вашингтона, што је довело до њиховог отвореног захтева за приступање НАТО-у у мају 2022. године. Међутим, било би погрешно претпоставити да то није био очекиван потез са њихове стране, с обзиром да су се и Финска и Шведска скоро у потпуности интегрисале у НАТО војну и логистичку структуру, почевши од њиховог чланства у „Нордефку” (NORDEFCO) па до учешћа у регионалним војним вежбама НАТО-а. То је све водило ка томе да и Финска и Шведска постану чланице НАТО-а релативно брзо после подношења заједничког захтева за чланство маја 2022. године – Финска је постала 31. чланица НАТО-а у априлу 2023. године, док је Шведска постала 32. чланица НАТО-а у марту 2024. године. Циљ овог истраживања је да се идентификују потенцијалне тачке сукоба између НАТО-а и Русије које се могу развити након што су Финска и Шведска примљене у НАТО, као и да изврши процену могућности војне ескалације између Русије и НАТО-а. Ово ће се постићи применом анализе садржаја током истраживања извештаја, стратегија и доктрина, као и применом студије случаја, која је коришћена приликом анализе конкретних примера интеракције нордијских земаља, НАТО-а и Русије у Скандинавском и Балтичком региону. Са уласком Финске и Шведске у НАТО, потенцијал за отворени војни сукоб између НАТО и Русије се повећао. Самим тим, потребно је разумети последице даље милитаризације Северне Европе, како од стране земаља чланица НАТО-а, тако и од стране Русије, јер такав развој догађаја може довести до остварења најопаснијег сценарија који се може замислити, а то је нуклеарна ескалација и употреба тактичког нуклеарног оружја на бојном пољу. Ово истраживање је идентификовало три тачке могуће будуће конфронтације између НАТО-а и Русије – чији се потенцијал увећава са чланством Финске и Шведске у НАТО-у. Идентификоване тачке су Калињинградска област и регион Балтичког мора, руско-финска граница и арктички регион. Калињинградска област и регион Балтичког мора већ су доживеле пораст тензија између Русије и земаља чланица НАТО-а, попут Пољске и балтичких држава. То се посебно видело током економске блокаде Калињинграда 2022. године, која је скоро довела до руске војне интервенције пре него што је спор донекле мирно решен. Међутим, шведске војне активности у региону, почевши од милитаризације острва Готланд и њеног учешћа у масовним годишњим војним вежбама под вођством НАТО-а, као што је то на пример „Аурора”, само воде ка већем неповерењу и порасту тензија између нордијских земаља и Москве. Руско-финска граница, демилитаризована од краја Хладног рата, сада се активно утврђује од стране Хелсинкија, уз недавну најаву да ће Финска дозволити да трупе и базе Сједињених Држава буду стациониране у земљи. То је заузврат навело Москву да најави формирање нових корпуса војске који ће бити стациониран дуж границе, уз истовремено постављање значајног броја противваздушних система у региону. У арктичком региону, већ дуже време постоји геостратешко ривалство између САД-а и њихових савезника попут нордијских земаља са једне стране, и Русије, али и Кине са друге стране. Вашингтон може да рачуна на јединствени безбедносни простор са Финском и Шведском као чланицама НАТО-а, као и на коришћење значајних војних и логистичких ресурса које ове земље поседују приликом ограничавања арктичких амбиција како Русије, тако и Кине. То све води ка повећању тензија у овом региону, и могућој будућој војној ескалацији ради контроле над Северним морским путем и арктичким ресурсима који постају доступни захваљујући климатским променама. Узимајући све горе наведено у обзир, може се закључити да су пре свега захтеви Финске и Шведске за чланство у НАТО-у, а затим и приступање ове две земље војном савезу предвођеним Сједињеним Америчким Државама, узрок увећања конфликтног потенцијала у региону, што само по себи може довести до војне ескалације између НАТО-а и Русије, а тиме и до могуће употребе тактичког нуклеарног оружја.
LETHAL AUTONOMOUS WEAPON SYSTEMS (LAWS) – TOWARDS GLOBAL REGULATION OR INDISCRIMINATE EMPLOYMENT?
Modern battlefields around the globe demonstrated the employment of the next generation of weapons which are colloquially designated as “killer robots”, or Lethal Autonomous Weapon Systems (LAWS). Although LAWS, for now, are always under the supervision of the human operator, the technological advancements in Artificial Intelligence allow for such weapon systems to achieve a significant degree of autonomy, including the autonomy over the decision-making process of utilizing the lethal force against the human targets. Due to the lack of global regulation for the research, production, and deployment of LAWS, they are seeing more and more employment in contemporary battlefields, from Libya, Syria, Yemen, and Nagorno-Karabakh to Ukraine. The goals of this article are to understand the limitations of the AI that can be employed in LAWS; to present an overview of the current LAWS via the available public data; to assess the state of the regulations of the LAWS, by employing comparative analysis of strategies and positions towards LAWS from the side of the EU, the USA, China, Russia, and India. The results of this research demonstrate that barring the EU which is in the process of adopting a regulation that will enforce a total ban on the LAWS, the other major powers express a balanced approach towards this issue by reserving rights to develop and employ LAWS for the goals of their national security, per the Article 36 of the 1977 Additional Protocol I to the 1949 Geneva Conventions.
