Dragan Marković

Osnovni cilj rada je da ukaže na zadrugarstvo kao promotera poslovnog morala zasnovanog na izvornim zadružnim načelima. Izvorna zadružna načela podrazumevaju da se uvažavaju svačija prava, interesi i potrebe, da niko ne ostvaruje sopstvenu korist na tuđ račun, i da svako svakome nadoknadi štetu koju svojim postupcima ili propustima nanese. Kao demokratske organizacije, zadrugama je svojstveno da se odlučno bore protiv svakog monopolizma i da daju primer korektnog ponašanja prema slabijim od sebe, što je najpouzdaniji način za sticanje i održavanje poverenja poslovnih partnera. Odnos zadruge i zadrugara prema drugome je kao odnos prema samom sebi. Osnovu svakog zajedništva čine zajednički interesi radi čijeg se ostvarivanja i udružuje u zadruge, a sav nemoral koji ljude razdvaja i jedne drugima suprostavlja, počiva na sebičnosti njihovih individualnih interesa. U interesu je svake zadruge da razvija dobre i trajne odnose sa svojim partnerima, što bez dobrog poslovnog morala nije moguće.

Rad argumentovano pokazuje da razvoj proizvodnih snaga i industrijske tehnologije neizbežno vode ka jačanju demokratske države i razvoju demokratskog društva. Zaključuje se: da je demokratizacija svojinskih odnosa neizostavni uslov demokratizacije društva i političkih institucija; da bez demokratizacije svojinskih odnosa ne može bi­ti ni istinske demokratizacije državnih i nacionalnih zajednica; da savremena industrijska proizvodnja zasnovana na podruštvljavanju svojine i upravljanja neizbežno vodi u istinsku demokratizaciju društva; da bi Srbija, u poboljšanju svojinskog statusa proizvođača i stvarnoj demokra­tizaciji svojinskih odnosa, čak morala prednjačiti da bi prebrodila zaostajanje za razvijenim zemljama; da se tokom tranzicije sprovodi kampanjska privatizacija kojom se i privatna i državna imovina pretaču u vlasništvo moćnih pojedinaca, čime se ogromna većina stanovništva lišava mogućnosti da suvereno raspolaže sredstvima koja svojim radom stvara.

Umesto da ubrza, “tranzicija” je u Srbiji usporila, i gotovo zaustavila razvoj marginalnih područja, kao i ukupan razvoj zemlje. Osnovni uzrok tome je upravo u sputavanju masovne slobodne inicijative. Masovna inicijativa za rešavanje egzistencijalnih proble­ma marginalnih područja potisnuta je stranačkom borbom za vlast, kojom se građani od subjekta lokalne samouprave pretvaraju u objekat političke manipulacije. I vladajuće i opozicione stranke teže monopolizacii vlasti putem koje se uloga lokalne samouprave, kao oblika demokratskog samoorganizovanja, marginalizuje i stavlja u funkciju prikrivanja političkog monopola. To je dovelo do zamiranja i ne­kih tradicionalnih, vekovima praktikovanih oblika neposredne demokratije.

Globalističke tendencije koje se realizuju putem evropskih integracija ugrožavaju razvoj lokalne samouprave i prete da unište i lokalnu samoupravu i nacionalni suverenitet. Na udaru je i lokalna samouprava zapadnih metropola, gde jača antiglobalistčki pokret, koji bi mogao prerasti u globalni planetarni pokret da bi se pogubnoj globalizaciji uspešno suprotstavio. Razvoj lokalne samouprave ugrožava i dominantna partokratija koja neprestano guši i potiskuje demokratske težnje. Međusobnom borbom za vlast i oko vlasti, političke stranke potiskuju u drugi plan brigu za zajedničke interese građana i opšte interese društva.

Ljudi su oduvek zajednički, i obezebeđivali potreb­na životna sredstva, i zadovoljavali svoje životne potrebe. Proširivanje i unapređivanje privređivanja rezultiralo je prerastanjem plemenskog zajedništva u državno zajedništvo, zasnovano na zadovoljavanju onih socijalnih potreba koje se nisu mogle uspešno zadovoljiti unutar porodice i plemena. Do sada su ljudske potrebe toliko proširene i unapređene da je za njihovo zadovoljavanje i država postala preusko grlo, zbog čega dolazi i do njenog prerastanja u međunarodnu, odnosno planetarnu zajednicu. Time se lokalno zajedništvo ne ukida niti se može ukinuti jer se na njemu zasnivaju svi oblici šireg zajedništva, kao što se na udruživanju, dobrovoljnom ili prinudnom, pojedinačnih individua zasniva svaki oblik ljudskog zajedništva.

Cilj rada je da ukaže na osnovne pretpostavke i moguće puteve prevazilaženja partokratije i razvoja neposredne demokratije kao glavnog preduslova napretka društva. U analizi je korišćen teorijski temeljito zasnovan i proveren naučni metod. Zaključuje se da su za prevazilaženje partokratije i razvoj neposredne demokratije od presudne važnosti demokratizacija svojinskih odnosa, decentralizacija vlasti i upravljanja, demonopolizacija politike i razvijanje slobodne inicijative građana i lokalne samouprave kao osnove sistema neposredne demokratije kao i demokra tizacija međunarodne zajednice. Naglašava se da se partokratija može prevladati upravo razvojem neposredne demokratije, a neizostavni uslov za to je ukidanje političkog monopolizma opštom politizacijom društva, koja podrazumeva potpuno slobodno političko organizovanje i delovanja građana.

Osnovni cilj rada je da precizno utvrdi razliku između državne uprave i načina njenog finansiranja i lokalne samouprave i načina i oblika njenog finansiranja i ukaže na značaj samodoprinosa kao glavnog izvora sredstava istinske lokalne samouprave. Za razliku od državne uprave koja počiva na fiskalnoj koncentraciji sredstava, društveno-ekonomsku osnovu lokalne samouprave čini samoinicijativno udruživanje sredstava koje se vrši dobrovoljnim opredeljivanjem. Iz zajedničkih potreba proističe i zajednički inte­res za udruživanjem sredstava da bi se one zadovoljile, zbog čega se lokalna samouprava i počela razvijati najpre u sredinama gde je država malo ili nije nimalo ulagala. U analizi su korišćeni odgovarajuća naučna li­teratura i praktična iskustva finansiranja lokalne samouprave kao i teorijski zasnovan naučni metod.

Cilj rada je da ukaže na osnovne društveno-političke pretpostavke demokratizacije otuđene poli­tičke vlasti. U radu je korišćen teorijski proveren naučni metod i kompletna naučna aparatura s objektivnom analizom. Zaključuje se da se demokratizacija otuđene političke vlasti može odvijati samo kroz transformaciju predstavničke demokratije u neposrednu demokratiju i autokratskog odlučivanja u demokratsko odlučivanje putem referenduma i drugih oblika ličnog izjašnjavanja građana. Za takvu demokratizaciju društva mogu se boriti samo one poli­tičke partije koje se i same demokratski organizuju i na demokratskim principima deluju. Zaključuje se da je za demokratizaciju otuđene političke vlasti od presudne važnosti decentralizacija vlasti i upravljanja, demonopolizacija politike i razvijanje slobodne inicijative građana.

Osnovni cilj rada je da argumentovano pokaže da razvoj demokratskog društva nije moguć bez demokratizacije svojinskih odnosa. Zaključuje se: da se demokratizacija društva i političkih institucija u Srbiji ne može zamisliti bez suštinske prome­ne svojinskih odnosa; da savremena demokratizacija svojinskih odnosa kroz razvijanje radničkog akcionarstva, deoničarstva i zadrugarstva ima za cilj da putem poboljšanja svojinskog statusa proizvođača poveća njihovu motivaciju koja je osnovni činilac ekonomske efikasnosti u svim istorijskim uslovima; da ekonomsko i društveno propadanje Srbije može zaustaviti jedino demokratizacija svojinskih od­nosa koja podrazumeva da najširi slojevi stanovništva upravljaju društvenom reprodukcijom što je i osnovna pretpostavka demokratizacije političkih institucija i razvoja demokratskog društva. U radu je korišćen teorijski proveren naučni metod i odgovarajuća naučna literatura.

Cilj rada je da ukaže na osnovne društveno-ekonomske i političke pretpostavke razvoja lokalne samo­uprave kao izvornog oblika neposredne demokratije. U radu je korišćen teorijski proveren naučni metod i odgovarajuća naučna literatura. Naglašava se da razvoj lokalne samouprave kao izvornog oblika nepo­sredne demokratije pretpostavlja svojinsku transformaciju individualnih privatnih i državnih preduzeŠ u akcionarska i deoničarska društva, za­druge i zadružna preduzeća. Zaključuje se da demokratizacija svojinskih odnosa uslovljava i demokratizaciju politike. Od pasivnog objekta politike, građani se pretvaraju u aktivne subjekte političkog delovanja, od pukih izvršilaca političkih direktiva, postaju kreatori političkih odluka koje zajednički sprovode. Posebno se ukazuje na značaj masovne slobodne inicijative građana na kojoj istinska lokalna sa­mouprava upravo i počiva.

Osnovni cilj rada je da ukaže na činjenicu da je savremenom društvu sve neophodnija neposredna demokratija kao neizostavni uslov visokotehnologizirane društvene reprodukcije. Zaključuje se da dominacija državne uprave dovodi do sužavanja neposredne de­mokratke i do otuđenja vlasti od građana. Zbog neizgrađenosti demokratskih mehanizama, mogućnosti uticaja građana na sadržinu skupštinskih odluka su veoma male. Zakoni od vitalnog značaja za društvenu zajednicu donose se bez konsultacije građana, čija se demokratska prava i obaveze utvrđuju nezavisno od njihove volje. Za optimalan razvoj neposredne demokratije neophodna je maksimalna decentralizacija nadležnosti sa republičkog na lokalni nivo, koja podrazumeva i odgovarajuću finansijsku decentralizaciju, sa čim ide i decentralizacija vlasti i upravljanja. Odnos između građana i predstavničkih organa ne bi se smeo svoditi na izbor narodnih predstavnika, već već bi građani morali imati odlučujući uticaj na rad tih organa.

Savremenom društvu umesto posredne sve je potrebnija neposredna demokratija. Zadružna demokratija zasnovana na izvornim zadružnim principima može biti dragocen putokaz u traganju za najefikasnijim modelom demokratizacije političkih instiucija. Shodno tome u radu se zaključuje: da zadružna demo­kratka nije privremena, nego istorijska alternativa kapitalizmu i predstavničkoj demokratiji; što se zadružna načela šire primenjuju, društveno-ekonomske jednakosti se šire na celu društvenu reprodukciju; značajna prednost zadrugarstva je u saradnji, dok se kapitalističko preduzetništvo održava na opštoj konkurencieй; za razliku od najamnih radnika koji za uspeh kapitalističkog preduzeća nisu mnogo zainteresovani, zadrugom neposredno upravlja ju svi zadrugari pa su svi i zainteresovani za rezultate njenog rada; zadružna organizacija za razliku od političke organizacije počinje iz naroda, a ne iz nacionalnog centra.

Osnovni cilj rada je da argumentovano pokaže da demokratizacija svojinskih odnosa predstavlja jedan od stubova razvoja demokratskih kapaciteta političkih institucija. Zaključuje se: da je demokratizacija države imperativ visoko mehanizovanog industrijskog načina proizvodnje, koji uz demokratizaciju preduzetničkog, zahteva i demokratizaciju državnog upravljanja; da demokratizacija svojinskih odnosa sve više dolazi u koliziju s otuđenim političkim sistemom, utičući da se i unutar njega razvijaju određeni oblici neposredne demokratije; da bi u osnovi opšte demokratizacije morala biti demokratska prava građana da o sudbonosnim pitanjima svog života i rada neposredno i ravnopravno odlučuju na svim nivoima društvenog organizovanja, od lokalne do planetarne zajednice, i da za ostvarivanje demokratskih odluka samostalno raspolažu odgovarajućim sredstvima, koja za podmirivanje zajedničkih i opštedruštvenih potreba demokratski udružuju.

Osnovni cilj rada je da ukaže na činjenicu da je „tranzicija“ u Srbiji, umesto da ubrza, usporila i gotovo zaustavila razvoj seoskih područja, kao i ukupan razvoj zemlje. Zaključuje se: da je masovna inicijativa za rešavanje egzistencijalnih problema seljana potisnuta stranačkom borbom za vlast, kojom se građani od subjekta lokalne samouprave pretvaraju u objekat političke manipulacije; da vladajuće i opozicione stranke teže monopolizaciji vlasti putem koje se uloga lokalne samouprave marginalizuje i stavlja u funkciju prikrivanja političkog monopola; da su mogućnosti za slobodnu inicijativu smanjene, čime je seoska samouprava praktično svedena na lokalnu upravu; da bi seljani ostvarivali svoju suverenost trebalo bi da putem referenduma odlučuju o svim egzistencijalnim pitanjima; da bi seljani trebalo da ističu svoje kandidate za narodne poslanike nezavisno od njihove stranačke pripadnosti i da se veza iz među birača i njihovih izabranika ne može ograničiti samo na izbore, već mora biti trajna i uzajamna.

Rad argumentovano pokazuje: da se celokupan istorijski razvoj svojinskih odnosa odvijao kroz stalno sukobljavanje javne i privatne sfere, koje se nisu samo međusobno uslovljavale, nego su jedna drugu podsticale; da je svojina, kao društveni odnos, ključna karika u povezivanju pojedinačnih i opštih interesa; da nosilac pravnog i ekonomskog subjektiviteta nije neki usamljeni pojedinac, već pojedinac koji taj subjektivitet deli sa drugim pojedincima; da razvoj masovne robne proizvodnje nije zahtevao sužavanje nego proširivanje svojinskog subjektiviteta na sve članove društvene zajednice; da društvenog subjektiviteta ne može biti bez individualnog subjektiviteta jer je društveni subjektivitet u suštini zajednički subjektivitet udruženih jedinki; da sve veća individualizacija i sve veće podruštvljavanje podrazumevaju i sve veću relativizaciju svojinskog monopola, koji na taj način sve više nestaje prerastajući u slobodno raspolaganje sredstvima proizvodnje i društvenim proizvodom.

Osnovni cilj rada je da putem komparativnog i dijalektičkog metoda pokaže da ostvarivanje i dalji razvoj lokalne samouprave u Srbiji sudbonosno zavise od savladavanja četiri velike prepreke: otuđivanja vlasništva, dominacije državne uprave, partokratije, i agresivne globalizacije. Sve četiri su tesno povezane i ne mogu se parcijalno savladavati bez istovremenog savladavanja svih zajedno i svake pojedinačno. Posebno se naglašava da državna upra­va određuje ne samo poslove koje će lokalne zajednice obavljati, nego kako će i pod kojim uslovima to činiti. Državna uprava u suštini oktroiše lokalnu samoupravu, stavljajući je u funkciju ostvarivanja sopstvenih ciljeva i zadataka. Zato lokalne samou­prave ima uglavnom ne toliko koliko bi obezvlašćeni građani hteli, već koliko državna vlast hoće, a ona uvek hoće onoliko koliko proceni da njoj treba.

Osnovni cilj rada je da argumentovano pokaže da je demokratizacija svojinskih odnosa jedan od preduslova za razvoj demokratskog društva i demokratizaciju političkih institucija. Zaključuje se: da je osnovna pretpostavka demokratizacije politič­kih institucija Srbije demokratizacija svojinskih odnosa koja podrazumeva da najširi slojevi stanovništva upravljaju društvenom reprodukcijom; da svi državljani mogu upravljati svojom državom samo ukoliko raspolažu državnom imovinom; da je demokratizacija svojinskih i političkih odnosa neizostavni uslov integracije Srbije u svetsku zajednicu, koja se ne može vršiti preko autokratske vlasti; da savremena demokratizacija svojinskih odnosa kroz razvijanje radničkog akcionarstva, deoničarstva i zadrugarstva ima za cilj da putem poboljšanja svojinskog statusa proizvođača poveća njihovu motivaciju koja je osnovni činilac ekonomske efikasnosti u svim istorijskim uslovima.

Osnovni cilj rada je da argumentovano dokaže da je predstavnička demokratija zasnovana na partokratiji postala kočnica društvenog razvoja i da dalji razvoj može ići samo u pravcu rastakanja državno-partijske vladavine u neposrednu vlast naroda i prerastanju predstavničkog parlamentarizma u sistem neposredne demokratije. Imperativni mandat političkih stranaka, na kojem se zasniva predstavnička demokratija, morao bi u svim parlamentima biti zamenjen imperativnim mandatom građana, čije bi stavove njihovi izaslanici morali zastupati kao svoje sopstvene. A da bi se stavovi građana i njihovih izaslanika podudarali, izbor bi morao padati na one poslaničke kandidate koji najdoslednije izražavaju interese i opredeljenja većine građana. Zaključuje se da je univerzalna primena opšteg modela neposredne demokratije neizostavni uslov demokratskog jedinstva planetarne zajednice, koje podrazumeva punu slobodu demokratskog organizovanja i upravljanja i neposredno učešće svih zainteresovanih građana u donošenju za sve obavezujućih odluka. Kosmopolitskoj demokra­tii neophodne su nacionalne demokratije na koje se oslanja, jer demokratska kosmopolitska zajednica može biti samo slobodna asocijacija demokratski organizovanih lokalnih i nacionalnih zajednica. U analizi je korišćen teorijski zasnovan naučni me­tod kao i relevantna naučna literatura.

Prikaz knjige: Dubravka Stajić, Zablude o socijalnoj dr­žavi, Beograd, Institut za političke studije, 2010, str. 280.

Osnovni cilj rada je da argumentovano pokaže da celokupni razvoj industrijske proizvodnje i tehnologije neizbežno vodi jačanju demokratske države i da razvoj demokratskog društva nije moguć bez demokratizacije svojinskih odnosa. Zaključuje se: da razvoj industrijske tehnologije donosi i podruštvljavanje upravljanja, kojim se autokratska država transformiše u demokratsku državu; da savremena demokratizacija svojinskih odnosa kroz razvijanje radničkog akcionarstva, deoničarstva i zadrugarstva ima za cilj da putem poboljšanja svojinskog statusa proizvođača poveća njihovu motivaciju koja je osnovni činilac ekonomske efikasnosti u svim istorijskim uslovima; da je osnovna pretpostavka razvoja demokratskog društva i demokratizacije političkih institucija Srbije demokratizacija svojinskih odnosa koja podrazumeva da najširi slojevi stanovništva upravljaju društvenom reprodukcijom.

Osnovni cilj rada je da ukaže na neophodnost demokratizacije svojinskih odnosa kao jednog od preduslova razvoja istinske lokalne samouprave. Onaj ko obezbeđuje sredstva obično određuje i njihovu namenu i raspoređuje ih po sopstvenim kriterijumima. Sredstva koja građani i radne firme ulažu u zadovoljavanje zajedničkih potreba, treba da se pretvaraju u akcije, deonice ili zadružne udele, sa svim pravima neposrednog upravljanja i raspolaganja tim sredstvima. U istinskoj lokalnoj samoupravi niko nije pasivni izvršilac. Svako je pozvan da pokreće inicijative, raspravlja o pokrenutim pitanjima i predlozima, uspostavljaju se direktni odnosi bez ičijeg posredovanja i time se prevazilaze tradicionalni odnosi društvene hijerarhije i subordinacije.

Cilj rada je da ukaže na moguće pravce demokratizacije političkih partija u Srbiji i prevazilaženja partokratije kao glavnog preduslova povećanja demokratskih kapaciteta i napretka društva. U analizi je korišćen teorijski temeljito zasnovan i proveren naučni metod. Naglašava se da je u Srbiji pod plaštom partijskog pliuralizma, umesto demokratizacije izvršena još veća autokratizacija političkog sistema i da stvarni pokazatelj demokratičnosti političkih partija nije samo izjašnjavanje već praktično delovanje. Zaključuje se: da su za razjašnjenje stvarnog odnosa postojećih partija prema demokratiji posebno indikativni odnos prema svojini, zatim samo shvatanje demokratije i unutarpartijski odnosi; da se za ukidanje političkog monopolizma i demokratizaciju društva mogu uspešno boriti samo one političke partije koje se i same demokratski organizuju i na demokratskim principima deluju.

Predmet rada je zadružno upravljanje zasnovano na izvornim zadružnim principima i zadružna demokratija. Osnovni cilj rada je da ukaže na značaj koji bi zadrugarstvo moglo imati za razvoj demokratije i društva u Srbiji. U skladu sa ciljem rada korišćena je komparativna i dijalektička metoda. U analizi se ukazuje na demokratičnost izvornih zadružnih principa i na određene ekonomske i društvene prednosti koje zadruge imaju u odnosu na kapitalističko preduzeće. Osnovna prednost zadruge je što ima i ekonomsku i socijalnu funkciju, dok je kapitalističko preduzeće čisto ekonomska organizacija. Obezbeđivanjem ekonomske sigurnosti, zadrugari združenim snagama istovremeno obezbeđuju i svoju socijalnu sigurnost. Zadruge su demokratske organizacije kojim upravljaju i čiji rad kontrolišu njihovi članovi, tako što aktivno učestvuju u utvrđivanju poslovne politike, odlučivanju i sprovođenju zajedničkih odluka. Zadrugarstvo, zbog svojih prednosti, može biti značajan faktor u obezbeđivanju održivog ekonomskog i društvenog razvoja u Srbiji.

U radu se konstatuje da se sa globalnom centralizacijom vrši i lokalna decentralizacija vlasti kao pretpostavka suštinske demokratizacije. Uz cve moguće otpore, proces suštinske demokratizacije već poodavno teče. Zaključuje se: da u razvijenim državama stvarna politična moć sve više prelazi na gradove, naselja i susedstva; da moć postupno, ali sigurno prelazi s izabranih zastupnika na birače koji putem lokalnih inicijativa i referenduma odlučuju o najvažnijim pitanjima, dok nacionalni politički izbori pobuđuju sve manji interes; da dok se pod uticajem savremenih tokova društvene reprodukcije u razvijenim zemljama odvijaju procesi decentralizacije, u nerazvijenim zemljama politična vlast se centralizuje pod pritiskom globalnih sila da bi bila podložnija njihovom uticaju.

Osnovni cilj rada je da korišćenjem teorijski proverenog naučnog metoda argumentovano pokaže da su karakter i demokratski kapacitet političkih institucija oduvek bili u direktnoj zavisnosti od karaktera svojinskih odnosa. Zaključuje se: da je promena svojinskih odnosa uvek predstavljala prekretnicu u razvoju društva, a posebno političkih institucija; da savremena demokratizacija svojinskih odnosa kroz razvijanje radničkog akcionarstva i zadrugarstva ima za cilj da putem poboljšanja svojinskog statusa proizvođača poveća njihovu motivaciju koja je osnovni činilac ekonomske efikasnosti u svim istorijskim uslovima; da se demokratizacija društva i političkih institucija u Srbiji ne može zamisliti bez suštinske promene svojinskih odnosa koja podrazumeva da najširi slojevi stanovništva upravljaju društvenom reprodukcijom.

U radu se konstatuje da se sa globalnom centralizacijom vrši i lokalna decentralizacija vlasti kao pretpostavka suštinske demokratizacije. Uz sve moguće otpore, proces suštinske demokratizacije već poodavno teče. Zaključuje se: da u razvijenim državama stvarna politička moć sve više prelazi na gradove, naselja i susedstva; da moć postupno, ali sigurno prelazi s izabranih zastupnika na birače koji putem lokalnih inicijativa i referenduma odlučuju o najvažnijim pitanjima, dok nacionalni politički izbori pobuđuju sve manji interes; da dok se pod uticajem savremenih tokova društvene reprodukcije u razvijenim zemljama odvijaju procesi decentralizacije, u nerazvijenim zemljama politička vlast se centralizuje pod pritiskom globalnih sila da bi bila podložnija njihovom uticaju.

Rad predstavlja pokušaj da se utvrde osnovne društveno-političke pretpostavke istinske demokratizacije političkih institucija u Srbiji. Zaključuje se: da demokratizacija političkih institucija ima perspektivu samo ukoliko se odvija kroz proces transformacije predstavničke demokratije u neposrednu demokratiju i autokratskog odlučivanja u demokratsko odlučivanje; da je za demokratizaciju političkih institucija od presudne važnosti demonopolizacija politike, decentralizacija vlasti i upravljanja i razvijanje slobodne inicijative građana; da se za istinsku demokratizaciju mogu boriti samo one političke partije koje se i same demokratski organizuju i na demokratskim principima deluju; da je stvarna demokratija dugotrajan istorijski proces istovremenog ukidanja otuđene političke vlasti i mukotrpnog uspostavljanja demokratske vlasti; da bi Srbija morala prednjačiti u borbi za razvoj demokratskog političkog sistema kako bi se približila razvijenijim državama.

Predmet rada je zadružno upravljanje zasnovano na izvornim zadružnim principima i zadružna demokratija. Osnovni cilj rada je da ukaže na značaj koji bi zadrugarstvo moglo imati za razvoj demokratije i društva u Srbiji. U skladu sa ciljem rada korišćena je komparativna i dijalektička metoda. U analizi se ukazuje na demokratičnost izvornih zadružnih principa i na određene ekonomske i društvene prednosti koje zadruge imaju u odnosu na kapitalističko preduzeće. Osnovna prednost zadruge je što ima i ekonomsku i socijalnu funkciju, dok je kapitalističko preduzeće čisto ekonomska organizacija. Obezbeđivanjem ekonomske sigurnosti, zadrugari združenim snagama istovremeno obezbeđuju i svoju socijalnu sigurnost. Zadruge su demokratske organizacije kojim upravljaju i čiji rad kontrolišu njihovi članovi, tako što aktivno učestvuju u utvrđivanju poslovne politike, odlučivanju i sprovođenju zajedničkih odluka. Zadrugarstvo, zbog svojih prednosti, može biti značajan faktor u obezbeđivanju održivog ekonomskog i društvenog razvoja u Srbiji.