Тема броја
АКТУЕЛНО
ВОЈВОДИНА ИЗМЕЂУ КОНФЛИКТА И ХАРМОНИЈЕ РАЗЛИЧИТОСТИ
Сажетак
Последње две деценије двадесетог века југословенске државе и њених наследних држава, у историјском контексту, сведоче о једном разорном дејству политиканства које је настало услед судара посткомунистичких идеологија квазинационалистичке и социјалне провенијенције. Ове идеологије биле су и ‘’једино могући развојни пут’’ елита која је негована у идеолошкој држави братства и јединства, а која је изгубила пут којим их је водило дело безгрешног вође. Ситуација у Војводини је такође била обележена овим догађајима. Коначни обрачун са антисрпским снагама у време тзв. ‘’јогурт револуције’’ требао је да означи наводни почетак националног освешћења и хомогенизације Срба које је идеологија претходног времена фрагментарисала и однародила. Изговаране су велике речи и позивало се на велика дела и указивало се на одсудни тренутак. Реторика је постајала примеренија општенародном покрету који је требало да се створи. Сва противуречност сложених националних односа и државног уређења нестајала је у слаткоречивој и запаљивој демагогији која је митоманију претворила у историјску истину. Чувари народне традиције и историјске баштине постали су исти они људи који су неговани у анационалном и атрадиционалном културној и политичкој атмосфери. И у Војводини они су се сукобили са политичким неистомишљеницима (читај непријатељима) али дојучерашњим идеолошким сарадницима. И једна и друга концепција није бринула о постојећим интересима Војводине, већ о очувању или стварању свог економски и политички привилегованог места у друштву. Ипак то је занемарљиво малом броју ондашњих интелектуалаца био сигнал за почетак потпуне културолошке декаденције једног народа, једне државе, једне регије. Напротив, у популизму који су политички лидери јужнословенских нација обликовали било је места за “пратећу’’ интелигенцију и она је то обилато користила. Промене које су наступиле након 2000. године, у народу, биле су више израз економске исцрпљености и оптерећености ратном психозом, а у мањој мери рефлексија спознаје погубне анационалне, акултурне и тиме и проевропске политике. Године које су следиле, до данас, представљају трагање за националним консензусом у оквирима генерисања политичког парламентаризма и плурализма. Војводина је у расцепу која је одраз потребе, са једне стране, сопственог дефинисања као модерног европског региона и грађанских и националних снага које то подржавају, а са друге стране националистичких и војвођанско етатистичких снага које су суштински анационалне и сепаратне и које поменути процес доживљавају као дезинтеграцију државе или нације али и Војводине.
Референце
- С. Гавриловић, Срби у Хабзбуршкој монархији 1792-1849, Матица српска, Нови Сад, 1994.
- Историја српског народа, Српска књижевна задруга, Београд, 2000 књ. В
- В. Стајић, Светозар Милетић, Београд, Југо-исток, 1938.
- Р. Кончар, Опозиционе партије и аутономија Војводине 1929-1941, Мир, Нови Сад, 1995.
- А. Касаш, Мађари у Војводини, Филозофски факултет, Нови Сад, 1996.
- А. Лебл, Грађанске партије у Војводини 1887-1918, Нови Сад, Филозофски факултет, Нови Сад, 1979.
- Споменица ослобођења Војводине, Нови Сад, 1929.
- Н. Гаћеша, Аграрна реформа и колонизија у Југославији, Нови Сад, Матица српска, 1984.
- Х. Шулце, Држава и нација у европској историји, Београд, Филип Вишњић, 2002.
- С. Марковић, Грађанске опозиционе странке у Војводини 1929-1941, Тиски цвет, Нови Сад, 2006.
- С. Марковић, Национално и уставно питање у делатности политичких странака у Војводини 1929-1941, докторска дисертација, Филозофски факултет, Нови Сад, 2008.
- Р. Кончар, С. Марковић, “Vojvodina beetwen Serbian and Yugoslav option during the establishment of the Kingdom SCS”, тематски зборник радова са међународног скупа Yugoslavia through Time. Ninety Years since the Formation of the First State of Yugoslavia, Oddelek za zgodovino Filozofske fakultete v Ljubljani, Ljubljana, 2009, стр. 93-105.
- Р. Кончар, “Формирање покрајинског народоноослободилачког одбора за Војводину 1943”, Зборник Матице српске за историју, Нови Сад, 1979, бр.
- Љ. Кркљуш, Л. Ракић, “Војводина и стварање југословенске државе 1918. године”, Зборник радова Присаједињење Војводине Краљевини Србији 1918, Музеј Војводине, Нови Сад, 1992, стр. 5-21.
- Н. Гаћеша, “Демографске и социјалне прилике у време присаједињења Војводине Краљевини Србији 1918”, Зборник радова Vojvodina u vreme Prisajedinjenje Vojvodine Kraljevini Srbiji 1918. godine, Музеј Војводине, Институт за историју Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 1993, стр. 49-56.
- А. Ивић, “Светозар Милетић”, Летопис Матице српске, Нови Сад, 1939, бр. 4-5.
- В. Стајић, “Учешће српског друштва у мојој судбини”, Рукописно одељење Матице српске, М 8756
- И. Секулић, “Културни национализам”, Нови Србин, Сомбор, јануар-јун 1913.
- Т. Остојић, “Једно важно културно и социјално питање”, Летопис Матице српске, св. 294, 1913, Рукописно одељење Матице српске М 1066.
- С. Марковић, “Идеје о Војводини др Николе Милутиновића”, Зборник Матице српске за историју, Нови Сад, 2005, бр. 71/72.
- С. Марковић, “Интегрално југословенство у Војводини – одјек и страначко одређење”, Зборник радова The Shared History Myths and stereotypes of the Nationalism and Communism in ex Yugoslavia, Нови Сад, 2008.
- С. Марковић, “Прилог проучавању буњевачког питања у контексту политичких прилика у Војводини у периоду 1918-1941”, Зборник радова, Етнолингвистичка и историјска истраживања о Буњевцима у Војводини, Матица српска, Буњевачки национални савет, 2008.
- Архив Србије и Црне Горе
- Архив Војводине
- Историјски архив Новог Сада
- Историјски архив Сомбора
- Рукописно одељење Матице српске