RUSKO-BELORUSKI ODNOSI OD POČETKA 90-IH DO DANAS

Dragomir Anđelković

Sažetak

Odnosi Rusije i Belorusije, od raspada Sovjetskog Saveza pa do danas, prošli su kroz više faza. Proces postepenog udaljavanja, započet posle sloma zajedničke države, zaustavljen je sredinom 90-ih godina, sa dolaskom Aleksandra Lukašenka na čelo Belorusije. Ujedno, taj događaj predstavlja prelomnu tačku kada se radi o odnosu zvaničnog Min­ska prema ruskim korenima Belorusa. Belorusija je povela odlučnu prorusku kako unutrašnju, tako i spoljnu politiku, što je ujedno predstavljalo i probelorusku politiku, jer je uvažena višeslojnost identiteta većinskog naroda te zemlje, i time izbegnuto njegovo raspolućivanje, na način koji se desio u Ukrajini ili Crnoj Gori. Konačno, orijentacijom na Rusiju omogućen je brzi ekonomski oporavak Belo­ruske, kao i njen dalji razvoj, i to na socijalno odgovoran način. S druge strane, i Ruska Federacija je imala čitav niz racionalnih razloga kako geopolitičke, tako i unutrašnjopolitičke prirode uz emotivne motive proizašle iz istorijskog nasleđa da svestrano radi na približavanju. Odnosi dve države su krenuli uzlaznom linijom, pa je namah delovalo da se one približavaju i stvaranju federalne zajednice. Međutim, zbog različitih ekonomskih i socijalnih sistema, interesa vladajućih garnitura, ali i objektivnih teškoća proizašlih iz činjenice da se radi o, u pogledu veličine, broju stanovnika i resursa kojima raspoložu, drastično različitim zemljama bez obzira na bliskost i zajedničko poreklo dva naroda do toga ipak nije došlo. Štaviše, odnosi između Minska i Moskve od sredine dvehiljaditih povremeno doživljavaju ozbiljne krize, a tenzija među njima je stalno prisutna. Ipak, dosadanji nivo ekonomskog i svakog drugog povezivanja, kao i dugoročni spoljni i unutrašnji interesi obe države, odnosno tamošnjih vladajućih garnitura, garant su da će saveznički odnosi među njima opstati, možda tek uz formalnu, ali svakako ne i suštinsku distancu, bez obzira što se namah učini da je na pomolu strateška preorijentacija Minska. Uostalom, ma koliko to na prvi pogled delovalo paradoksalno, interes Moskve je ništa manji od Minska, da u okolnostima kada ta zemlja više ne može da postane čak ni periferni deo evroatlantskog bloka, ona poboljša svoje veze sa Briselom, i ubuduće predstavlja partnera, a ne otežavajući faktor, u odnosima Ruske Federacije i EU.

Reference

1. Анђелковић Д., Историја Белорусије, Una Press, Београд, 2009.
2. Бжежински З., Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 2001.
3. Бондарик В. К. (ред.) Белорусы, Наука, Москва, 1998.
4. Дугин А. Г., Геополитика постмодерна: времена новых импе­рий. Очерки геополитики XXI века, Амфора, Санкт-Петер­бург, 2007.
5. Ђурић В., Путинизам, ИПС, Београд, 2008.
6. Јевтић М., Лукови Срећка Ђукића, Београдска књига, Београд, 2008.
7. Кузњецов Н. В., „Суверена Белорусија: Стварање савремене државности“, у: Политичка ревија, 2/2005.
8. Медведев Р., Путин: повратак Русије, Новости, Београд, 2007.
9. Мельник В. А., Государственная идеология Республики Бела­русь: концептуальные основы, Тесей, Минск, 2004.
10. Милошевић З., Руско питање данас, Институт за политичке студије, Београд, 2006.
11. Петровић Д., Геополитика постсовјетског простора, Прометеј, Нови Сад, 2008.
12. Чарота И. А., „Белорусија у контексту глобализације и европске интеграције“, у: Политичка ревија, 1/2008.
13. White S., Korosteleva A. and Löwenhardt (eds.), Postcommunist Belarus, Rowman and Littlefield, New York, 2005.