REFERENDUM KAO OBLIK OSTVARIVANJA SUVERENOSTI

Sandra Pajić Šavija

Sažetak

Suverenost se u pravnoj teoriji određuje kao bitno svojstvo državne vlasti po kojem se država razlikuje od drugih političkih zajednica. Ono oko čega se pravni pisci spore, jeste odgovor na pitanje ko vrši suverenu vlast u državi. U tom smislu se pravi razlika između pravnog nosioca suverenosti tj. države i pravnog vršioca suverene vlasti. Prema vladajućoj demokratskoj teoriji suverenost u državi vrši na­rod (ili nacija) u formi predstavničke demokratije. Predstavnički sistem je danas opšteprihvaćeni oblik ostvarivanja suverene vlasti. Suština pred­stavničke demokratije ogleda se u tome da građani periodično biraju svoje predstavnike posredstvom kojih vrše vlast. Međutim, osnovni nedostatak posrednog vršenja vlasti ogleda se u nemogućnosti ostvarivanja kontrole nad izabranim predstavnici ma. Ograničavanje mandata narodnih predstavnika i uvođenje instituta opoziva ne mogu u potpunosti da eliminišu nedostatke reprezentativne demo­kratke. U uslovima predstavničke demokratije, političke stranke su preuzele monopol u vršenju vla­sti, a izabrani predstavnici više ne predstavljaju građane već političke partije. Uvođenje referendu­ma kao vida neposrednog vršenja suverene vlasti od strane građana ima za cilj oživljavanje ideje narodne suverenosti koja je sa pojavom opšteg prava glasa i političkih stranaka izgubila svoj izvorni smisao. Međutim, sama referendumska procedura u postupku odlučivanja nije dovoljan garant demokratskog poretka u državi. Referendum ima smisao samo ukoliko je ustavom utvrđena obaveznost raspisivanja u određenim slučajevima, a naročito u ustavotvornom postupku, i ako je obezbjeđena sloboda izjašnjavanja građana.

Reference

1. Бобио, Норберто, Будућност демократије: одабрана правила игре, Филип Вишњић, Београд, 1990.
2. Брајс, Џемс, Савремене демократије I, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1933.
3. Брајс, Џемс, Савремене демократије II, Београд, Издавачка књижарница Геце Кона, 1932.
4. Јовановић, Слободан, О држави: основи једне правне теорије, Геца Кон, Београд, 1922.
5. Лово, Филип, Велике савремене демократије, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци, Нови Сад, 1999.
6. Лукић, Радомир, Увод у право, Научна књига, Београд, 1974
7. Марковић, Ратко, Уставно право и политичке институције, Јустинијан, Београд, 2005.
8. Пејић, Ирена, „Облици непосредне демократије у уставној држави“, Правни живот, бр. 14/2009, вол. VI.
9. Русо, Жан Жак, Друштвени уговор: о пореклу и основама неједнакости међу људима, Просвета, Београд, 1949.
10. http://www.narodnaskupstinars.net/