NAČELO NE BIS IN IDEM U PRAKSI USTAVNOG SUDA SRBIJE I EVROPSKOG SUDA ZA LЈUDSKA PRAVA

Dragana Kolarić

Saša M. Marković

Sažetak

Imajući u vidu moguću povredu procesne zabrane dvostrukog suđenja u istoj stvari i praksu Evropskog suda za ljudska prava autori ukazuju na potrebu suptilnog razgraničenja između krivičnih dela i prekršaja. Prekršajni sudovi moraju utvrđivati one činjenice koje čine biće prekršaja, a krivični sudovi elemente bića krivičnih dela. U kaznenom zakonodavstvu Republike Srbije postoji autentičan koncept višestepene, višestruke kažnjivosti. Tako, Krivični zakonik Srbije u članu 63. stav 3. predviđa da se zatvor ili novčana kazna koju je osuđeni platio za prekršaj ili privredni prestup, kao i kazna ili disciplinska mera lišenja slobode koju je izdržao zbog povrede vojne discipline uračunava u kaznu izrečenu za krivično delo čija obeležja obuhvataju i obeležja prekršaja, privrednog prestupa, odnosno povrede vojne discipline. Sa druge strane, obrnuta situacija u kojoj je utvrđeno da postoji krivično delo dovodi do toga da ono kao najteži vid kaznenog ponašanja konzumira lakši delikt tj. privredni prestup ili prekršaj jer se radi o prividnom idealnom sticaju. Da ne bi u budućnosti dolazilo do aktiviranja načela ne bis in idem zakonodavac mora preciznije da razgraniči prekršaje i krivična dela. Jasnije zakonsko razlikovanje prekršaja i krivičnih dela, kao i bolja saradnja nadležnih državnih organa dovešće do smanjenja povrede zabrane dvostrukog suđenja u istoj stvari. Pitanje identiteta kaznenih delikata je jedno od najtežih pitanja primene načela ne bis in idem, posebno kada imamo preklapanje težih prekršajnih i krivičnih dela tj. kada se u oba slučaja mogu izreći zatvorske kazne.

Reference

1. Бајовић Вања, „Случај Миленковић – ne bis in idem у кривичном и прекршајном поступку“, у зборнику: Казнена реакција у Србији VI део (приредио: Ђорђе Игњатовић), Правни факултет-Универзитет у Београду, 2016, стр. 243-259.
2. Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Сл. Лист СЦГ – Међународни уговори, бр. 9/2003, 5/2005, 7/2005-исправка и Службени гласник РС – Међународни уговори бр. 12/2010.
3. Коларић Драгана, Марковић Саша, „Основна људска права полицијских службеника у светлу новог Закона о полицији“, Српска политичка мисао, Институт за политичке студије, бр. 3/2016, стр. 231-252.
4. Кривични законик – КЗ, Службени гласник РС, бр. 85/2005, 88/2005 – испр. 107/2005 – испр. 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014. и 94/16.
5. Марковић Саша, „Улога полиције у сузбијању насиља у породици у прекршајном поступку“, Наука, безбедност и полиција – Журнал за криминалистику и право, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, бр. 2/2015, стр. 211-231.
6. Марести против Хрватске, 55759/07, од 25. јуна 2009. године.
7. Миленковић против Србије, представка број 50124/13 од 01. марта 2016. године.
8. Мрвић-Петровић Наташа, „Поштовање начела ne bis in idem при суђењу за сличне прекршаје и кривична дела“, Наука, безбедност и полиција – Журнал за криминалистику и право, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, бр. 2/2014, стр. 27-39.
9. Муслија против БиХ, 32042/11 од 14. јануара 2014. године.
10. Одлуке Уставног суда: Уж-1285/2012, Уж-11106/2013, 9529/2013.
11. Томасовић против Хрватске, 53785/09, од 18. октобра 2011. године.
12. Устав Републике Србије, Службени гласник РС, бр.98/2006.
13. Шкулић Милан, Кривично процесно право, Правни факултет -Универзитет у Београду, Београду, 2014.
14. Engel и други против Холандије, 5100/71, од 8. јуна 1976. године.
15. Oliveira против Швајцарске, 84/1997/868/1080 од 30. јула 1998. године.
16. Sergey Zolotukhin против Русије, 14939/03, од 10. фебруара 2009. године.