HIPOTEZE U NAUČNOM ISTRAŽIVANЈU

Radoslav Gaćinović

Sažetak

Hipoteze predstavljaju misaono-teorijske dopune izvesnih praznina u poznavanju određene pojave ili čitave oblasti pojava čije izvesne momente, delove ili aspekte već poznajemo. U kontekstu savremenog naučnog govora hipoteza bi bila privremeno najverovatnije rešenje problema kao odgovora na postavljena pitanja i kao podloge na kojoj se temelji ideja o prirodnom procesu ili predmetu istraživanja. Hipotezama se određuje plan i okvir istraživanja. Hipoteze su neproverene tvrdnje (pretpostavke) koje se žele činjenično, istraživanjem potvrditi. Najčešće se hipoteze temelje na međusobnom odnosu po jedinih varijabli. One se postavljaju na osnovu nekih indikatora ličnog iskustva, znanja, analogije, naučne teorije itd. o povezanosti nekih pojava. Osnovne funkcije hipoteza su: usmeravanje istraživanja ka rešavanju problema; uspostavljanje veza između apstraktno (teorijski) datih predmeta i cilja istraživanja, s jedne, i iskustvene stvarnosti, s druge strane; pomaganje u naučnom objašnjenju, predviđanju i otkriću; otklanjanje protivurečnosti i praznina u naučnom saznanju i razvijanje novih metoda, tehni­ka i instrumenata. Funkcija hipoteze jeste da usmeri istraživanje na pravilnosti među činjenicama. Sugestije koje su formulisane hipotezama mogu biti rešenje problema. Hipoteza mora biti valjana mo­ra se odnositi na problem koji istražuje; hipoteza mora biti pojmovno jasna; hipoteza mora biti iskustveno proverljiva; hipotezu treba dovesti u vezu sa raspoloživom tehnikom; hipoteza mora biti speci fična; hipoteza mora biti u vezi sa teorijom.

Reference

1. Богдановић, М.: Методолошке студије, ИПС, Београд, 1993.
2. Врачар, С. К: Преиспитивање правне методологије, Наговештај државно-правног интегрализма, Научна књига, Београд 1994.
3. Батарело, А. Ж.: Проблем у друштвеним истраживањима, Критика традиционалне методологије, А. Ж. Батарело, Загреб, 1990.
4. Вујевић, М.: Увод у знанствени рад, Информатор, Загреб 1988.
5. Гуд Вилијем Пол Хет: Методи социјалног истраживања, Вук Караџић, Београд, 1966.
6. Зајечаревић, Г, Основи методологије науке, Научна књига, Београд, 1977.
7. Илић, М.: Научно истраживање. Општа методологија, Филолошки факултет у Београду, Београд 1994.
8. Милосављевић, С.: Истраживање политичких појава, Институт за политичке студије Београд 1980.
9. Милосављевић, С. Радосављевић, И.: Основи методологије поли­тичких наука, треће измењено и допуњено издање, Службени гласник, Београд, 2006,
10. Macneill Patrik: Research methods, Routledge, London, 1991.
11. Михаиловић, Д.: Методологија научних истраживања, Факултет организационих наука, Београд,
12. Печујлић, М.: Методологија друштвених наука, Савремена администрација, Београд, 1989.
13. Пејчић, Б.: Методологија емпиријског научног истраживања, Хрестоматија. Универзитет у Београду, Дефектолошки факултет Бео­град, 1995.
14. Ристић, Ж., О истраживању, методу и знању, Институт за педагошка истраживања, Београд, 1995.
15. Сакан, М,: Хипотезе у науци, друго издање, Прометеј, Нови Сад 2005.
16. Шамић, М.: Како настаје научно дјело, Свјетлост, Сарајево, 1988.
17. Шешић, Б.: Основи методологије друштвених наука, друго издање, Научна књига, Београд, 1977.