DVA TIPA NACIONALIZMA

Đuro Bodrožić

Sažetak

Radom se ukazuje na različite okolnosti u kojima je došlo do stvaranja nacija u zapadnoj Evropi, u odnosu na način i vreme kako je taj proces tekao kod srpskog naroda. Različit ambijent bivanja nacijom odredio je i drugačiji karakter nacionalnoj ideologiji. Reformacija i revolucija bile su glavni kreatori tog ambijenta u kome je nastala ideja nacije i sa njom svezana ideologija zapadnoevropskog nacionalizma. Nacionalizam nije bio samo odgovor na uskraćenost već i na svojevrsnu ispražnjenost i osećaj usamljenosti i izolovanosti evropskog čoveka. Francuska revolucija je smrskala stari politički poredak i stvorila naprsline na zajedništvu i solidarnosti koje je davala crkva. Nacionalizam je postao zamena za religiju, pretvorivši se u golo obožavanje moći. Misija koja se pripisivala svojoj naciji svodila se na imperijalizam. Sopstvenoj naciji pripisuje se izabranost. Svi zapadnoevropski narodi vodili su, ili pokušavali da vode, imperijalističku politiku: od Napoleona do Hitlera. Veličanje sopstvene nacije, njeno šovinističko uzdizanje nad ostalim nacijama, kao izabrane, izmicalo je kontroli, pretvarajući se u neobuzdani rasistički imperijalizam. Stvarajući autokefalnu Srpsku crkvu, Sveti Sava je postavio temelje i srpskoj naciji. Prožetost srpskog pravoslavlja i srpske narodnosti, kao crkveno-narodno jedinstvo jeste temelj na kom je srpska nacija obrazovana i opstala, uprkos viševekovnom ropstvu i podeljenosti. Savinim radom je određen pravac i etos srpskog nacionalizma koji ne dozvoljava širenje države preko granica nacije. I ne smatra da je država najviša vrednost kojoj se čine sve žrtve, već da iznad toga stoji jedna viša moralnost kojoj se podrđuju svi ovozemaljski interesi i državno-politički razlozi. Dajemo tumačenje odrednice koju je odnegovalo narod­no predanje i izneo genij narodne poezije o izboru između dva carstva.

Reference

1. Бенедикт Андерсон, Нација замишљена заједница, Београд, Плато, 1988.
2. Иво Андрић, „Разговор са Гојом“, Есеји I, Сабрана дела, књ. XII, Београд, Просвета, 1976.
3. Алаида Асман, Рад на националном памћењу: кратка историја немачке идеје образовања, Београд, Библиотека XX век, 2002.
4. Роберт Н. Бела, Погажен завет, Београд, XX век, 2003.
5. Мартин Бубер, „Национализам“, Градац, бр. 126-127, Чачак, год. 24, 1997.
6. Ханс Фолкман Шлук, Политичка филозофија, Загреб, Напријед, 1977.
7. Лео Штраус, Природно право и историја, Београд, Плато, 1998.
8. Хју Ситн-Ватсон, Нације и државе, Загреб, Глобус, 1980.
9. Арнолд Тојнби, Истраживање историје, Београд, Просвета, 1970.
10. Николај Велимировић, Национализам Светог Саве, Београд, 1935.
11. Владимир Ћоровић, Покрети и дела, Београд, Геца Кон, 1921.
12. Владимир Дворниковић, Је ли наш народ религиозан, Нови Сад, 1937.
13. Атанасије Јевтић, Богословље Светог Саве, Врњачка Бања, Св. Симеон Мироточиви, 1991.
14. Герхард Геземан, Студије о јужнословенској народној епици, Београд Нови Сад, Завод за уџбенике и наставна средства, Вукова задужбина, Матица српска, 2002.
15. Герхард Геземан, Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цетиње, 1968.
16. Јустин Поповић, Живот Светога Саве и Светога Симеона, Минхен, 1962.
17. Миодраг Ал. Пурковић, Авињонске папе и српске земље, Пожаревац, [ б. и. ] 1938.
18. Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд, Српска књижевна задруга, 1994.