ИЗ ПОЛИТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ И ПРАКСЕ
АРОНОВ РЕАЛИЗАМ И ВЕНТОВ СОЦИЈАЛНИ КОНСТРУКТИВИЗАМ
Сажетак
Аронова теорија међународних односа се јавља као реакција на једнострана објашњења која су негована у англосаксонској литератури (реалполитичка школа Morgenthau-a, бихејвиоризам и легалистичка теорија), јер у центар анализе, поред силе и моћи, ставља синтезу структуре и динамике међународних односа. Арон је творац новог правца у науци о међународним односима историјско-социолошког, који не представља просту комбинацију историје и социологије, већ се састоји у анализи међународне стварности са становишта различитих научних дисциплина. Аронова теорија је извршила утицај на представнике социјално-конструктивистичког схватања, јер њен главни представник, Wendt, под утицајем Арона превазилази реализам и неореализам, па у одређеној мери и либерални институционализам Nye-a и Hoffmann-а, тиме што залази у узроке и корене настанка одређених појава дефинишући структуру не само као одраз материјалних чинилаца моћи већ као категорију која је одређена друштвеним односима. Обојица остављају простор за класичну игру моћи. Арон је већи реалиста од Вента, јер успостављање мирних односа међу државама сматра сувише идеалистичким. Арон је песимиста, док је Вент већи оптимиста. За обојицу национални интерес није основни критеријум деловања доносилаца спољнополитичких одлука, јер поред интереса постоје идеје, представе, осећања и значења. Дакле, мултидисциплинарност циљева актера спољнополитичке сцене им је иманентна. Обојица су под утицајем бихејвиоризма, јер у центар своје анализе стављају понашање држава у међународним односима. Поред основних параметара моћи, на понашање држава утичу и замаисли о владавини права, идеје, слава и међународне организације. Главна нит која ихразликује лежи у чињеници да Вент мање пажње у својој анализи поклања историјским проучавањима.