Младен Лишанин

Америчка борба за глобално лидерство одвија се кроз напоре за очување хегемоне позиције стечене у постхладноратовској ери. У ту сврху, Сједињене Државе, настојећи да очувају глобални status quo, у појединим регионима, у које спада и Западни Балкан, спроводе политику која за циљ има ревизију затеченог поретка. Аутор чланка, управо у том контексту, а засновано на претпоставци да структурни подстицаји са регионалног и глобалног нивоа доминантно обликују спољнополитичко понашање, анализира стратешко позиционирање Републике Србије, одређујући га као хеџинг или стратешко скривање. У уводном сегменту, анализирају се савремене турбуленције у међународном систему и америчка настојања да се очува позиција системског хегемона. У другом делу се, путем праћења процеса и анализе садржаја кључних стратешких докумената, истражују балканске импликације америчке борбе за очување глобалног лидерства. Трећи одељак бави се теоријским одређењима стратешких опција држава у међународној политици, с посебним освртом на могућност прилагођавања стратешких концепата тако да одговарају анализи понашања малих држава каква је Србија. Четврти одељак одређује хеџинг или стратешко скривање као константу српске спољне политике, да би се на самом крају закључило да подстицаји за стратешко скривање остају доминантни у околностима обновљеног америчког интересовања за Балкан, уз могућност да динамика и европске реперкусије украјинског сукоба измене трајекторију српске спољне политике.

Приказ: Marina Kostić Šulejić. 2022. Strateška stabilnost u multipolarnom svetu. Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu, 259 str.

Циљ аутора је да у овом чланку, анализирајући еволуцију најважнијих стратешких докумената Европске уније, као и актуелно стање дебате о њеном стратешком држању, допринесе потрази за одговором на питање да ли Европска унија има вeлику стратегију и да ли је уопште могуће да је има. Аутор полази од концептуализације велике стратегије коју нуди Нина Сајлов, схватајући велику стратегију тројако: као план, као принцип и као образац понашања. У сврху пружања одговора на главно истраживачко питање, потребно је истражити да ли се концепт велике стратегије, оригинално осмишљен за државу као јединицу анализе, може еквивалентно применити на супранационалну структуру каква је Европска унија. Ово је најуже повезано са проблемом стратешке аутономије, која подразумева унутрашњу кохерентност међу државама чланицама, али и спољашњу аутономност у односу на друге стратешке актере, пре свих НАТО, што је питање које оптерећује еволуцију европске безбедносне политике деценијама уназад. Кључни налаз је да су ови проблеми тешко премостиви и да Европска унија у блиској будућности потенцијално може развити велику стратегију у форми плана, кодификованог кроз стратешка документа (што је тенденција коју је већ могуће уочити кроз усвајање Европске безбедносне стратегије из 2003., Глобалне стратегије из 2016. и будућег Стратешког компаса 2022. године), док ће настанак образаца ефективног и кохерентног стратешког понашања представљати далеко већи изазов.

Изборна победа Џозефа Бајдена у новембру 2020. Године нашироко је очивана као амерички повратак на глобалну сцену. У бројним академским и политичким круговима очекивало се да уклањање „изолационисте“ Доналда Трампа и важна победа либералног интернатионалисте Бајдена донесе ново поглавље у односима са савезницима широм света, остављајући за собом непријатности изазване безобрзирним политичким стилом претходне администрације. Међутим, када су глобални послови почели да се одвијају својим током у 2021. години, кључни међународни слоган Бајденове администрације „Америка се вратила“, такође се показао као пре свега ствар политичког стила, пре него добро промишљене суштине. Овај чланак тежи да истражи начине на које је стратешко држање Бајденове администрације у првој години мандата обликовало трансатлантске односе. У том циљу, анализирани су најважнији спољнополитички говори и документи и идентификовани главни међународни догађаји. Кључни налаз је да, упркос пермисивном контексту који је обликовало омаловажавање европских савезника од стране Трампове администрације, нова администрација није успела да направи помак у погледу јачања трансатлантских веза. Та чињеница наговештава да су проблеми све време били претежно структурне природе и да су претходили Трамповим политикама, што значи да ће их бити утолико теже превазићи.

Philip Cunliffe, Cosmopolitan Dystopia: International Intervention and the Failure of the West. Manchester University Press, Manchester, 2020, 228 p.

The paper examines the changing relations between the U.S. and Russia since the end of the twentieth century, shaped by the experience of NATO’s war with Federal Republic of Yugoslavia over Kosovo. The first decade after the termination of the Cold War brought about the American ‘unipolar moment’, and with it the attempt of Russian political elites to approach the unipole and find a sustainable modus vivendi with it: the relationship between Yeltsin and Clinton administrations is a vivid example of such endeavors. At the same time, policies such as NATO expansion induced suspicion on the Russian side with regard to the possibilities of achieving an understanding and allowing Russia to become a legitimate part of European security architecture. When, in March of 1999, NATO began with the attacks against FRY (a country perceived as traditionally friendly towards Russia) without the consent of the United Nations Security Council, a long shadow was cast over the prospects of a Russian – American rapprochement. All subsequent episodes of cooperation and competition between Russia and the U.S. have been observed through the lens shaped by the Kosovo war. Drawing from contemporary Russian and western academic literature and memoir materials (Primakov, Guskova, Narochnitska, Baranovsky, Tsygankov, Sushenkov; Wohlforth, Walt, Clarke, Hill, Galen Carpenter et al.) and building upon the traditional realist concepts of great power competition and balancing, the author assesses the development of U.S.-Russian security relations in the context the Kosovo war experience. It is argued that, in addition to being an attack against a country perceived as a traditional Russian friend or protégé, NATO bombing of FRY in 1999 posed a major concern to Russia because it was a signal that the alliance was ready to change its strategic posture and engage in out-of-area operations.

Prikaz knjige : Robert Schuett and Miles Hollingworth (eds.) 2018. The Edinburgh Companion to Political Realism. Edinburgh: Edinburgh University Press, 572 p.

Истраживања у области политичких наука у Србији карактерише неколико хроничних и акутних проблема, који узрокују просечно врло низак квалитет остварених резултата. У односу на академску заједницу у научној области политичких наука – а у оквиру ширег корпуса друштвено-хуманистичких наука – ови проблеми су генерисани како егзогено, тако и ендогено. У егзогене проблеме, или спутавајуће факторе, спадају они који су последица неадекватних институционалних решења везаних за рад ресорног министарства, матичног научног одбора, различитих комисија и стручних тела, и, пре свега, изразито оскудног финансирања (далеко испод европског просека) заснованог на готово неодрживом систему. Ендогени проблеми, генерисани од стране самих припадника академске заједнице у процесу истраживања или објављивања остварених резултата, међутим, барем су једнако озбиљни, а дугорочно можда и штетнији по стање дисциплине у Србији. Они се односе на суштинску неусклађеност академског понашања са међународно прихваћеним добрим праксама у областима као што су: академска етика, поштовање ауторских права, рецензирање чланака, монографија и пројеката, непотизам, успостављање и промовисање клијентелистичких мрежа, али и питања личног и професионалног интегритета заснована на недовољном личном усавршавању и унапређивању категоријално-појмовног апарата дисциплине. Аутор чланка тврди да су, за разлику од егзогених проблема који се махом односе на адекватност правног оквира и доступних материјалних ресурса за истраживање, ендогени проблеми веома тешко решиви у временском распону од једне или чак двеју генерација, тим пре што субоптималне академске праксе подстичу погубне елементе система заснованог у доброј мери на негативној селекцији, чиме се, у крајњој инстанци, и последице егзогених ограничења прогресивно умножавају. У практичној сфери, ово значи да добар део остварених резултата политиколошких истраживања има изразито малу или нема никакву ефективну употребљивост, што целој научној области отежава силазак са пословичне „куле од слоноваче“ у стварни свет, и отвара питање о суштинској егзистенцијалној кризи дисциплине. Закључак је да савремена српска политикологија, барем средњорочно гледано, има још лошију перспективу него што би се дало закључити пуком анализом нормативног и институционалног оквира. Отуда препорука за решавање акутних и хроничних проблема српске политикологије мора, поред захтева за ревидирањем и оптимизацијом институционалног система награда и казни, да обухвати и позив на интернализацију добрих пракси у оквиру саме академске заједнице.

Приказ књига:

• Christopher Coker, The Improbable War: China, The United States, and Logic of Great Power Conflict, Oxford University Press, New York, 2015.
• Graham Allison, Destined for War: Can America and China Escape Thucydides’ Trap?, Houghton Mifflin Harcourt, Boston – New York, 2017.

Приказ књиге: Јевгениј Примаков, Свет без Русије. Чему води политичка кратковидост, превод: Загорка Зечевић, Службени гласник - Факултет безбедности, Београд, Ido, 148 стр.

Политичка трансформација немачких Зелених, особито под руководством Јозефа Фишера, представља специфичан случај у савременој историји политичких партија у Европи. Док извесна одступања од првобитно формулисаних програмских начела нису неуобичајена појава, потпуно одрицање од својих темељних уверења готово да ни једна друга политичка партија није спровела тако детаљно као немачки Зелени. Такође, док је већина партија умерено прилагођавала своје ставове опредељењима чланства, дотле су не­мачки Зелени трансформисали партијску идеологију у директној супротности са ставовима партијске ба­зе. По мишљењу аутора, овај феномен има три групе узрока: партијско неискуство, интересе партијских елита и подвргавање спољашњим утицајима. Сви ови фактори су, мање или више, утицали на промену Зе­лених од пацифистичке у милитаристичку партију, а ова промена била је највидљивија на примеру НАТО агресије на СРЈ 1999. године.

Спољнополитички приоритети државе за основу имају било објективне или социјално конструисане опште циљеве и вредности државе и друштва. Њихово прецизно одређивање, у стратешком докумен­ту попут националне Спољнополитичке стратегије, смањује могућности за волунтаризам у спољнополитичком процесу. Иако не постоји формална национална Спољнополитичка стратегија, спољнополитички приоритети Србије одређени су 2009-2010. године. То су: заштита уставног поретка, европске интеграције, регионална сарадња и економски развој. Ове приоритете требало би остваривати ослањајући се на четири „стуба“ спољне политике: ЕУ, Руску Федерацију, САД и НР Ки­ну. Аутор у овом раду анализира комплементарност спољнополитичких приоритета и могућности (а)симетричног ослањања на „стубове“ спољне политике. Закључак је да се на остваривању спољнополитичких приоритета у Србији углавном ради аd hoc и да се занемарује постојање значајних међусобних несагласности између поједних приоритета. Као нужна рефор­ма која би требало да обезбеди предуслове за успешно остваривање спољнополитичких приоритета, издваја се развој политичких институција и јачање административних капацитета државе, као и успостављање хијерархије међу препознатим приоритетима.

Приказ књиге: Доминик Мојси, Геополитика емоција. Како културе страха, наде и понижења утичу на обликовање света, Превод: Милица Чечур, Clio, Београд, 2012, 203 стр.

Приказ књиге: Радослав Гаћиновић, Угрожавање капацитета безбедности државе, Филип Вишњић, Београд, 2013, 372 стр.

У чланку се истражује положај спољнополитичких тема у предизборној кампањи за ванредне парламентарне изборе у Србији, одржане 16. марта 2014. го­дине. Применом компаративне методе и анализе садржаја, аутор класификује политичке партије према њиховом спољнополитичком опредељењу и утврђује место спољнополитичких тема у предизборном али и општем дискурсу српске политичке сцене. Околности расписивања парламентарних избора, углавном везане за борбу за превласт унутар претходне владајуће коалиције, наметнуле су (скромну) позицију спољне политике у изборној кампањи. Овакав ис­ход може се сматрати делимичним узроком изборних резултата и потоњег распореда политичких снага у Србији. Главни налази аутора јесу: 1) померање приступа најважнијих политичких партија у правцу спољнополи тичког консензуса (пре свега у погледу питања приступања Европској унији и косовског питања); 2) наставак тренда умањења присуства и значаја спољнополитичких тема у односу на раније изборне циклусе.

Приказ књиге: Ијан Бремер, Суперсила: Три могуће улоге Америке у свету, CIRSD, Београд,  2015, 239 стр.

Циљ аутора је да у раду представи основне токове настанка и развоја, као и могуће перспективе ислама као политичког израза – другачије одређеног као исламизам. Док су културолошки, географски и политичко-економски извори исламизма у великој мери познати, они се морају константно изнова истраживати, имајући у виду трансформације кроз које, нарочито у последњих неколико деценија, пролази сам концепт исламизма као политичког израза ислама. Унутар-исламске верске па тиме и политичке поделе, однос ислама према западном свету и модерности као једном од најупечатљивијих обележја запада, као и положај религије у политичкој историји муслиманских друштава, неки су од фактора најчешће истицаних у савременој литератури као значајних за формирање савременог исламизма. Питање прибегавања употреби силе, посебно у виду савременог, транснационалног, тероризма, представља посебну област у савременим исламским студијама а од одговора на ово питање у великој мери зависи не само судбина ислама и исламске политике већ и глобалних политичких односа.

Приказ књиге: Hedley Bull, The Anarchical Society, 3^rd edition, Columbia University Press, New York, 2002, xxv+329 p.

У овом делу студије, аутор нуди одређење спољне полити­ке и њеног места у политичком систему. Затим се приказује процес креирања и реализације спољне политике, кроз његове фазе, од иницијативе и одлучивања до спровођења одлуке и механизама контроле и надзора. Опис процеса креирања и реализације спољне политике у Србији започиње представљањем државних органа (председника Републике Србије, Владе Републике Србије, Министарства спољних послова и Министарства одбране) и њихових улога у овом процесу.

У другом делу студије, аутор представља улогу осталих државних органа и других субјеката у процесу креирања и реализације спољне политике у Србији. Реч је о Канцеларији за европске интеграције, Народној скупштини, Савету за националну безбедност, Привредној комори, политичким странкама и удружењима грађана. Разматра се функција контроле и надзора, као завршна фаза спољнополитичког процеса. Након тога, разматра се питање да ли национални стратешки документи чине део нормативног модела. Заузима се став да ови документи имају извесну снагу у склопу приказаног нормативног модела. Студија се завршава описом и објашњењем начина и узрока одступања стварног од нормативног модела спољнополитичког процеса. Аутор сматра динамику партијског система у Србији главним непосредним узроком овог фе­номена, док као кључни структурни недостатак политичког систе­ма Србије издваја низак ниво политичке културе, односно одсуство начела одговорности.

Намера аутора је да истражи правце и могућности реалистичког проучавања спољне и безбедносне политике Европске уније. У истраживању се полази од чињенице да су европске студије у целини, па и студије европске безбедности посебно, углавном остајале изван фокуса реалистичке теорије. Истражују се, у том смислу, спорадични покушаји реалистичког захватања ове тематике, уз стављање нагласка на разлику између различитих школа у оквиру реалистичке теорије. Нуди се класификација реалистичких приступа, која подразумева класични, структурални и неокласични реализам, при чему се последња два јављају у офанзивном и дефанзивном виду. Тврди се да ће, у зависности од прихватања једног од трију приступа, бити произведена квалитативно различита тумачења и претпоставке о положају Европске уније као актера у међународном систему, као и о њеној спољној и безбедносној политици. Снажни државни актери попут Немачке, Француске или Сједињених Америчких Држава биће, тако, посматрани на различите начине у оквиру различитих приступа: као партнери, ривали или противници. Истовремено, опредељивање за један од реалистичких приступа произвешће и различите предикције о преовлађујућим међународним стратегијама: уравнотежавању или сврставању уз јачег, као конкурентским концепцијама. Закључак о компатибилности реалистичких приступа са европском спољном и безбедносном политиком као аналитичким тереном јесте да ће потреба за теоријским промишљањем нарастајућих унутрашњих и спољних проблема Европске уније отворити нове и веће просторе за анализу ове врсте.

Приказ књиге: Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016, 690 стр.

Однос политичко-безбедносне и економске проблематике представља специфичну област у оквиру међународне теорије. Када у међународно-економским питањима постоји изражен елемент политичког, тада се међународна политичка економија може посматрати као део науке о међународним односима: било као њена под-дисциплина или као један од њених теоријских приступа/парадигми. Аутор анализира специфичан приступ проучавању међународне политичко-економске проблематике: онај који нуди реалистичка теорија. У одсуству политички неутралног тржишта, привредно-трговински односи прожети су политичким димензијама, укључујући, неретко, и безбедносне калкулације својствене реалистичкој теорији. Увек када се односи политичких јединица у међународном систему крећу између сарадње и сукоба, они су у својој основи потенцијално политички. Као што се политичка средства могу употребљавати ради остваривања економских циљева, тако се и економске мере користе за остваривање циљева из сфере политике – ово је најочигледније на примеру међународних економских санкција. Поред тога, савремени међународно-политички тренутак све чешће узрокује увезивање економских и политичко-безбедносних питања. У новим међународним околностима, али и некада неконвенционалним областима, попут међународне економије, постоји простор за реалистичку теорију међународних односа. Она је, свакако, морала да прође кроз бројне и значајне трансформације – одбацујући, за почетак, некадашњи ригидни детерминизам (војне) моћи – и може се тврдити да управо у овој способности да се мења и прилагођава, како у погледу сопствених техника и инструмената, тако и у погледу постављених истраживачких програма, лежи један од кључних квалитета реалистичке теорије. Неспорно је да, у мери у којој су у савременој политици економска питања испреплетена са политичко-безбедносним, наука о међународним односима и, у оквиру ње, реалистичка теорија, представљају незаобилазно средство њиховог разумевања.