Дејан Михајловић

У овом раду бавимо местом служби безбедности у савременом управном систему. Рад полази од премисе теоријских концепата у јавној управи и њиховог утицаја на посматрање савремених служби безбедности у модерној управи 21. века. Савремена јавна управа својим, пре свега, правним, односно законским актима, уређује области свог деловања, па тако је и одговорна за рад служби безбедности. Иако данас знамо, у теријском смислу, који су то услови који подразумевају несметано функционисање служби безбедности у оквирима савременог управног деловања, ако мало дубље зађемо у у оно што је предвидео законодавац и оно што је у пракси видљиво, назире се сва комплексност у уређењу и организовању ове области, што ће детаљно бити објашњено у истраживању које следи.

Аутори разматрају преглед досадашњих партиципација Републике Србије у оквиру војно безбедносних савеза, односно одлука да се истима не прикључује. На основу става да се од 2007. године Србија декларише као војно неутрална, по чему је изузимајући Републику Босну и Херцеговину, јединствена држава на Балкану, као и због сталних најава њеног државног руководства о непромењивости те политике, аутори критички разматрају оправданост овакве одлуке. Анализом тренутне геополитичке и геостратешке ситуације Републике Србије настоји се дати одговор на питање да ли је прокламована политика војне неутралности у складу са адекватним одговорима на актуелне изазове, претње и ризике, односно да ли је Стратегија националне безбедности Р. Србије из 2019. године прилагођена реалној безбедносној ситуацији. Посебан сегмент рада представља пројекција спољне политике у случају приступања неком војно – политичком савезу. Применом SWOT анализе аутори додатно доводе у питање политику војне неутралности државе. На крају рада дат је конкретан предлог у ком правцу би се могла усмеравати безбедносна и одбрамбена политика Републике Србије када се има у виду пројекција догађаја на глобалном и регионалном безбедносно-политичком плану.

Повезаност политике и војне силе феномен је који, у вековима људске цивилизације, има суштински значај за унутрашњу и спољну стабилност државе. Још од римских императора који су одлично разумели значај својих легија, па до данашњих услова ваздушно-копнене и поморске битке којима из Пентагона и Кремља руководе амерички, односно руски председник, војна сила и политика чине недељиву целину. Само онда када су ове две категорије на истој линији и када једна према другој постављају реалне захтеве тада држава наступа уверљиво, а њена спољна политика је заснована на реалној моћи и остварива је.

Међусобни однос и усаглашеност политике и војске или опште разумевање о употреби војне силе у остваривању спољне политике биће циљ овог рада. Који су то, заправо, предуслови које политичка власт треба да пружи војној сили да би она постала незаобилазан ослонац у очувању унутрашњег мира и остваривању успешне спољне политике, односно како требе да буде изграђена војна сила која би апсолутно следила тежње спољне политике једне државе, само су нека од питања за која ће се у раду наћи одговори.